Ako je već tako da svako ima pravo na svoju istinu o svemu, uključujući i o vremenu okupacije u Bačkoj *), zašto ne bi imao pravo na svoju istinu o dogadjajima iz vremena Honveda u Djurdjevu, selu nekad daleko jedan dan, danas pola sata od Novog Sada – jedan od onih koji su Vreme honveda doživeli, preživeli i zapamtili do današnjih dana, kao da je juče bilo!?

*)«Honvedi nisu fašisti«, Korneli Kiš, »DANAS«. 27. septembar 2004.

...Sve je počelo u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila 1941., obavljao sam uobičajene poslove po dvorištu, na mene jedanaestogodišnjaka pali su domaćinski poslovi oko kuće, dok je moja sedamnaestogodišnja sestra spremala kuću i doručak - u domu smo ostali samo nas dvoje, davno smo ostali bez majke, otac je početkom godine kao trećepozivac mobilisan u vojsku, obradjivanje zemlje i konje je pre toga dao u arendu susedu, šogoru Štefanu, s vremena na vreme su nas obilazile naše dve starije već udate sestre, kao i jedna i druga baka - začulo se čudno, neuobičajeno brundanje, podsećalo je na grmljavinu koja najavljuje oluju, dolazilo je sa severozapada, sa strane na kojoj su nam Temerin i Novi Sad, odakle su nam vrelih letnjih dana dolazili gradonosni oblaci, brundanje se čulo sve jače, na dvorištu su se kokoške umirile, vrapci su prestali da cvrkuću, stakla na prozorima su počela da se tresu – a onda smo ugledali na nebu prvo, drugo, treće veliko jato teških, tromotornih aviona - Junkersa, leteli su prema jugoistoku u zbijenim formacijama, prednjak napred, kao divlje guske u vreme seobe u toplije krajeve i nestali na horizontu pre nego što smo uspeli da izbrojimo koliko ih ima...

Istrčali smo na ulicu, tamo se već okupljalo staro i mlado, svi smo gledali u nebo, javio se neko iz opštine, radio javlja da nemački avioni bombarduju Beograd, rat, rat, počeo je rat - vest se prenosila s kraja na kraj sela, počeo je rat za koji se znalo da dolazi, početkom godine sprovedena je opšta mobilizacija, naredjeno da se kopaju porodična skloništa, služili su kasnije kao trapovi za krompir, šargarepu i cveklu, u selu je bilo par radioaparata na baterije, slušale su se vesti, rat se sve više približavao našoj zemlji, u Beogradu narod je zbacio vladu 27. marta, odbacio pakt sa Nemačkom, bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob, u berbernicama i kafanama ljudi su čitali »POLITIKU« i »VREME« sa krupnim naslovima o napredovanju nemačkih trupa kroz Belgiju i Francusku, u selu je kružio primerak »Ošišanog ježa« sa nacrtanim jagnjetom na prvoj stranici kako pije vodu iz Dunava i iskeženog vuka koji mu negde odozgo preti – nemoj da mi zagadjuješ vodu, kako ti zagadjujem kad pijem nizvodno od tebe, odgovorilo je jagnje, ovo smo mi, govorili su ljudi pokazujući na jagnje, a onaj vuk tamo je Nemac, poješće nas kao Crvenkapu...

Posle nekoliko talasa teških bombardera, na nebu su se pojavile formacije manjih aviona, bile su to »Štuke«, jednomotorci sa prelomljenim krilima koji su se obrušavali na ciljeve sa otvorenom sirenom, što smo znali već i mi, seoska dečurlija, nestali su i oni na horizontu, uzbudjenje u selu se nije stišalo, ljudi su se okupljali ispred kafana, berbernica, opštine, na odlazak u crkvu i nedeljni ručak kao da su svi zaboravili, u medjuvremenu radioaparat u opštini je utihnuo, radio Beograd se više nije javljao, neki su tvrdili da se preko Mošorinskog brega čuju eksplozije bombi koje padaju na Beograd...

Sat ili dva posle, pojavili su se prvi avioni u povratku, izmešani teški Junkersi i Štuke, leteli su nisko u manjim grupama, svako za sebe, kao da žure da se što pre vrate na svoje aerodrome, na kraju dugačke razvučene kolone, niže od ostalih, sporo i nekako porebarke leteo je jedan tromotorac, oko njega se kao kobac vrteo jedan mali dvokrilac, čula se rafalna mitraljeska paljba, naš, naš puca na Nemca, čulo se iz gomile, odjednom, veliki Junkers kao da se za trenutak propeo u vazduhu, zatim se kao kamen strmoglavio prema zemlji i pao uz tup udar...

Nama – trojici, četvorici vršnjaka iz komšiluka bio je to znak da pored Papracove kafane na uglu i kuće našeg učitelja Katića krenemo trkom Svilenim šorom prema Koću **), dogovor nije bio potreban, zajedno smo išli u školu, zajedno na trešnje u voćnjak našeg učitelja Katića, nemojte samo da lomite grane, govorio nam je, zatim drumom prema velikim njivama, Balintov salaš na izlazu iz sela, Ivanov salaš kilometar dalje, još malo napred poljskim putem levo prema Budisavi i Kaću, do naših njiva sa šupom-stajom i bunarom na kraju djurdjevačkog atara, zatim do salaša komšije švabe Šika, a tamo - razbacani delovi aviona na njivi u žitu do članaka, trup, krila, rep, motor, jedan, drugi, treći duboko zariveni u mekanu zemlju, par velikih mitraljeza, dugački redenici puni metaka, iz nekih delova se još dimilo, širio se smrad na nagorelu gumu, ulje kerozin, komšija Šik sa svoja dva sina dvadesetogodišnjaka (oba su kasnije kao pripadnici SS trupa poginuli, jedan u hladnom snegu kod Staljingrada, drugi u vrelom pesku kod Tobruka, na vest o tome, otac je prestao da se brije, zimi hodao ogrnut samo u vojničko ćebe, leti po najvećoj vrućini odbijao da pije vodu i pre vremena umro) i još par ljudi sa obližnjih salaša prevrću razbijene delove aviona, sakupljaju na gomilu iskidana tela posade aviona, tamo vezan na sedištu jedan član posade, još dečak, kao da je zaspao, onamo trup sa krvavom glavom, rupa na temenu, lica nema, otkinuta ruka, na jednoj veliki sat, krvava bezoblična masa, kožna čizma sa rajsferšlusom na otkinutoj nozi, komšija Šik maše preteći rukama, gubite se, nemate tu šta da tražite, niko se ne obazire na pretnje, znatiželjnih je sve više, sakupljamo komade pleksiglasa, aluminijuma i metala, žice i kablova, municiju različite veličine, tamo preko njive neko vuče mitraljez sa redenicima prema Budisavi, pojavili su se na biciklima moj dvadesetogodišnji bratanac Vladimir sa svojim drugovima Lazarom i Jakimom, sakupljaju municiju u torbe, rekli su i nama - sakupljajte metke, nosite kući, daćete nam ih posle...

**) »Koć« - okrugla dolina duboka oko 2 metra sa nasipom okolo, prečnika par

Kaću i Budisavi. Prema legendi, bili su to tabori rimskih legija, petvoreni u

ribnjake u vreme Austrougarske. Moj deda Janko Plančak držao je u zakupu

jedan »Koć« pun šarana do 1941. Negde u to vreme, iza jedne bila je i

vetrenjača.

Prošlo je par dana, selom su se prenosile svakojake glasine, nemačke, bugarske, italijanske, madjarske trupe napadaju sa svih strana, vode se velike bitke na granicama, vlada i kralj pobegli iz zemlje, nas četvorica iz komšiluka ponovo smo otišli na mesto gde je pao avion, delovi su već bili sakupljeni na gomilu, pored nje žandar sa puškom, gubite se, zabranjen pristup, nemoj da vidim da neko nešto uzima, vikao je na nas, delova tela više nije bilo, govorilo se da su ih švabe iz Budisave i Kaća sakupili u sanduk i sahranili negde iza Šikovog salaša...

Narednih nekoliko dana kroz selo su prolazili naši vojnici u povlačenju sa severne granice, išli su u gomilama i pojedinačno, neki bez opasača i oružja, neki u punoj ratnoj sremi sa šlemom na glavi, umorni, ljuti, bilo je i pijanih, vikali su izdaja, izdaja, oficiri su nas izdali, živeo kralj, idemo u šume, idemo u četnike, zaustavljali su se pred kafanama na glavnoj ulici, kod Zličića, Gucunjskog, Provčija, Bobaljke, Kopčanskog, Plančaka i Šovljanskog-Papraca koji su izneli stolove na ulicu i nudili pivo, rakiju i vino dok je bilo, posle samo vodu i išli dalje prema Šajkašu...

Jedne od narednih noći pred zoru stigao je i naš otac, ušunjao se u dvorište u punoj ratnoj spremi, snije ni ker na njega zalajao, puška o ramenu, šajkača na glavi, na kožnom opasaču dugačak bajonet, dve futrole sa šaržerima od po tri metka, mali ašov, na ledjima ruksak, na njemu u rolnu savijeno ćebe, šlem, u ruksaku šinjel i preobuka, u džepovima sa strane čuturica i porcija za jelo, u njoj komad tvrdog dvopeka, to se mora prvo staviti u vodu da omekša, rekao mi je otac dok sam se mučio da odgrizem komad, kašika, viljuška i nož sve u jednom, žute nove cokule na nogama sa puno nabijenih šunigli na djonovima, da duže traju, uvijači oko listova, zajedno sa nekolicinom njih iz Djurdjeva i susednih sela bežali su sporednim-poljskim putevima sa granice od Subotice, ustanemo u nedelju rano, nema doručka, nigde ni jednog oficira, bacaj zatvarač i nišanske sprave sa haubice i bež svaki svojoj kući, vikao je narednik pre nego što je i sam otišao na svoju stranu, što je otac više ponavljao priču, dogadjaji su ispadali sve dramatičniji...

Otac se po dolasku dugo pljuskao na valovu pored bunara, presvukao, rastavio pušku - austrijsku trometkušu iz Prvog svetskog rata, dobra puška, govorio je, namazao metalne delove i municiju svinjskom mašću i kolomazom, uvio u krpe, sakrio u udubljenje iza dimnjaka na tavanu, odneo pun kabao blata sa plevom i poravnao udubljenje, preko toga nabacao neku starudiju, na bajonet je dugo gledao, od njega bi se mogao napraviti dobar nož za klanje svinja, na kraju bacio je bajonet i šlem u bunar, šajkaču, šinjel i cokule spakovao u ruksak i sakrio u plevaru, ćebe je prostro na svoj krevetac pored peći, upravo mu je tako nešto trebalo, onda je dugo jeo hleba, slanine i luka, zalivao kiselim mlekom, ako imate u kući neki dinar, rekao je, idi u dućan, donesi mi paklo duvana, papir za zavijanje i šibicu, raspitivao se šta je sa konjima, kravom, svinjama i legao na svoj krevetac onako obučen, spavao ceo dan i noć, narednog dana je otišao u selo medju ljude, da čuje šta se priča, da vidi ko se vratio iz rata, kako je prošao...

Par dana posle toga u selu je vladala tišina puna straha i neizvesnosti, kao da je sve zamrlo, tek s vremena na vreme bi neko izvirio na ulicu, otišao u bircuz da čuje šta se priča, beležnik, oba žandara i policajaca su nestali iz sela, stizale su vesti o kapitulaciji, bekstvu vlade i kralja iz zemlje, sa strahom se očekivalo ono što se već znalo da dolazi – madjarsku vojsku, ispred nje su išle glasine o ubistvima u Subotici, Somboru, Sirigu, Novom Sadu, Žablju i evo ih 13. aprila iz pravca Žablja, u selo su ušla dva tenka, treći je, čulo se posle ostao pokvaren kod groblja na ulazu u selo, tenkovi kao dečje igračke, kloparali su po razvaljenoj kaldrmi, dimilo se iz njih na sve strane, iz otvora na kupoli izvirivao je mitraljezac, vrteo mitraljez čas ovamo čas onamo, nama sa ivice jarka izgledao je više prestrašen nego mi, iza tenkova - stotinak vojnika – biciklista, većina peške gurajući bicikle sa probušenim gumama, zatim dugačke kolone konjanika-husara, e tu smo morali da priznamo – konji su im bili lepi, snažni iako umorni od dugog marša, takve konje jedva da je neko imao u selu, možda samo gazdoši kakvi su bili Rimski, Dudaš, Šovljanski, Ramač, uprezali ih u fijaker o praznicima i svadbama, u saonice trećeg dana božića kad se »prodavao rit« i »isterivala zima« i paradirali s kraja na kraj sela, zatim opet grupe biciklista – žandara-perjara i dugačke kolone husara koji su produžavali prema Šajkašu dok se jedna grupa od stotinak vojnika i biciklista-perjara zaustavila ispred opštine, tamo su ih sa madjarskom crveno-belo-zelenom zastavom dočekali par naših komšija madjara, eno tamo braća Križanj, fotograf Šandor Kiralji, dimničar Pistrui Stevan, cigljaroš Geza Kolinasi i još par njih koliko ih je bilo u selu, sa ženama i decom, na belom opštinskom zidu se pojavio natpis »Piros, Feher, Zold az a Magyar Fold«, »Horthy Miklos eljen«, »Ezer eves Magyar orszag eljen«, mahali su jedni drugima, grlili se, pevali »Isten aldmeg a Magyarort« u stavu mirno...

Do tada jedva da smo znali da su ove naše komšije madjari, živeli smo izmešani jedni sa drugima, srbi, rusini, romi, nekoliko jevrejskih, nekoliko madjarskih porodica, selo se delilo na gazde i siromašne nadničare-risare, ovih drugih je bilo više, stariji su u bircuzima nedeljom zajedno ispijali fičovke dudovače, kiselo vino i špricer, psovali vlast zbog visokih poreza, sledećeg puta glasamo za Hodjeru, žalili se na nerodnu godinu, mi smo se kao deca okupljali u grupe po ulicama, šutirali krpenjaču, belobarci protiv devenjara, ruskošorci protiv lebarčana, od trećeg razreda sedeli smo zajedno u školskim klupama, razgovarali ne razlikujući srpski i rusinski, družili se sa našim vršnjakom Pajom-ciganinom, bio jedinac u starog oca-udovca, nosio zlatnu mindjušu u levom uhu, svirali zajedno na violini-ćemanetu na svadbama i u bircuzima, kao nadarenog negde posle rata četrdeset šeste su ga poslali u muzičku školu ne bi li od njega napravili virtuoza – uzalud, mogao je da ponovi »na uho« sve što je jednom čuo, ali na note nije išlo...

Iz opštinske zgrade su pred vojsku izašli pisar - matičar Boško Babjanski i seoski plajaš-pozivar - dobošar deda Buljčik, sve što je ostalo od vlasti, jedan i drugi su pamtili austrougarsku vlast, nešto su se sa oficirima objašnjavali, pojavilo se nekoliko starijih koji su znali madjarski – bivši austrougarski vojnici u Prvom svetskom ratu – deda Salamun, Ujfaluši, Edelinski, Šovš, Hrubenja, Mikola Hornjak, brat mog dede Mihajla koji je kao austrougarski vojnik umro u srpskom zarobljeništvu 1916., sahranajen na vojničkom groblju u Aleksincu, neko je otišao i doveo našeg ruskog švabu Franju Eperta, upravitelja škole, on i njegova supruga Febronija su bili pravi narodni učitelji-prosvetitetlji, uživali su veliki ugled u selu, učitelj Franjo je učio seljane vrednom radu, slozi i zadrugarstvu, osnovao je seosku šparkasu, »čuvaj bele pare za crne dane«, »u radiše svega biše u štediše još i više«, »ko će kome ako ne brat bratu«, »brat je mio ma koje vere bio«, »beži od rakije ko od djavola« pisalo je za pouku ulagačima na crvenim koricama štedne knjižice, učiteljica Febronija je okupljala žene, učila ih održavanju domaćinstva, krojenju i šivenju, negovanju dece, razgovarao je i on nešto sa oficirima, zatim se obratio narodu koji se okupljao u sve većem broju - rat je završen, rekao je, stigla je nova vlast, vojska i žandari će se smestiti u škole, moramo obezbediti slamarice za vojnike, hranu za konje i sve što im bude trebalo, razidjite se svojim kućama, neka svako radi svoj posao, bićete o svemu obaveštavani preko dobošara i oglasa na opštinskoj tabli...

Bez oglasa na tabli i dobošara u selu se saznalo da je bežeći pred madjarskom vojskom iz Djurdjeva u rodni Mošorin ubijen naš učitelj Milorad Bačkalić, niko nije znao zašto je bežao, bio je u Sokolu, rukovodio seoskom čitaonicom »Mladi srbin«, bilo je to vreme seoskih čitaonica, jedni su govorili da je ubijen zato što je četnik, drugi da je komunista, saznalo se da je u povlačenju vojske sa severne granice život izgubilo desetak meštana, da je prilikom ulaska madjarske vojske bilo ubijenih u Subotici, Somboru, Sirigu, Novom Sadu, Žablju, Čurugu, Gospodjincima...

Narednih dana je autobusom u selo stigla grupa civila, bila je to nova vlast, eno onaj omanji punačak sa potkresanim brkovima je notaroš, onaj visok mršav je njegov zamenik, ona dvojica su činovnici, ona dvojica su policajci, notaroša su uselili u praznu beležnikovu kuću preko puta opštine, ostale privremeno u srpsku i rusku školu, selom su danju i noću išle patrole sastavljene od po dvojice vojnika i žandara-perjara s puškama na gotovs, sa njima su kao vodiči išli jedan-dvojica domaćih madjara takodje sa puškama, ali u civilnom odelu sa madjarskom trobojnicom na rukavu, na njihovu pojavu u ulici kerovi bi podvijali rep i prestajali da laju, narod se sakriven iza taraba smejuljio, čuvajte petlove, govorilo se, počupaće im perje sa repa, vojnici i perjari su se smenjivali na straži ispred opštine, notarošove kuće, jedne i druge škole pretvorene u kasarne, preko plakata pisanih na madjarskom i srpskom i dobošara oglašena je prva naredba nove vlasti - u njoj se prvo nadugačko govorilo o velikoj pobedi hrabrih madjarskih vojnika za oslobodjenje »Delvideka« i obnavljanju hiljadugodišnjeg madjarskog sanstefanskog kraljevstva, zatim je pod pretnjom izvodjenja pred preki vojni sud naloženo da se odmah prijave svi vojnici bivše jugoslovenske vojske, predaju oružje i svu vojnu opremu, lovci da predaju lovačko i svako ko ima bilo kakvo oružje, zatim da se zabranjuje okupljanje na javnim mestima, ulicama i domovima, točenje alkoholnih pića, kretanje od večeri do jutra, napuštanje atara, prodaja i promet pšenice, kukuruza, stoke i prehrambenih proizvoda, posedovanje, čitanje i rasturanje letaka i materijala sa neprijateljskom sadržinom i svako širenje glasina, ko ima radioaparat mora odmah da ga preda vlastima, trgovačke radnje i dućani se zatvaraju da bi se napravio popis inventara i robe, do daljnjeg je ztvorena pošta, dinar prestaje da važi, uskoro će se zamenjivati za penge, sprovešće se popis domaćinstava, moraju se prijaviti svi doseljenici - kolonisti posle 1918., kao i svako strano lice u domaćinstvu...

Moj otac se uplašio, sa ovim vlastima se nije šaliti, rekao je, za vreme cara Franje za neposlušnost vlastima udarali su nam žilom dvadeset pet po ledjima, ovi će ubijati, hodao je po dvorištu i pušio – zar da vrati tako dobre vojničke cokule, bluzu, pantalone, šinjel, a šta tek sa puškom, ako je ne vrati, a oni pronadju – ode glava...

Narednog dana se spustio se u bunar izvadio bajonet i šlem, očistio ih od mulja, uzeo cokule, opasač, šajkaču, pantalone i bluzu, aluminijumsku porciju i čuturicu i odneo vlastima, pušku neće pronaći, uveravao je sam sebe, morali bi da ruše kuću – »gde je puška, gde je bomba, gde je municija, gde je šinjel« pitali su ga, ma kakva puška, kakva bomba, kakva municija, bila je to bežanija, sve smo bacali samo da što pre stignemo kući, odgovorio je na madjarskom, kao i svi iz njegove generacije rodjenih oko 1900. znao je madjarski, šest razreda osnovne škole je učio na madjarskom, do kraja života pisao je sve madjarskim pismom i psovao na madjarskom »az anyad uristen«, »kutja fajot« i poverovali mu – ostalo mu je ćebe, šinjel i ruksak, sa šinjela je posle povratka iz »munkaša« četrdeset pete već u jesen skinuo vojničke oznake, prišio običnu dugmad i nemarno zabačen preko ledja nosio kao kaput, na sedeljkama u kafani nije mogao da se nahvali kako je to dobar materijal, nit se gužva, nit se prlja...

Puška je ostala u skrovištu negde sve do četrdeset sedme/četrdeset osme, kad se srušio dimnjak i utvrdio da je potpuno zardjala, uzalud je čistio vitrionom, benzinom, šmirglom, provlačio kanap kroz cev - sastaviti je nije mogao, na kraju je opet sve zavio u krpe i zakopao duboko ispod stajnjaka u dvorištu, zašto je tu pušku čuvao to nikad niko nije saznao.

Prolazili su dani, prolazile su nedelje, nova vlast se ustalila, notaroš je imenovao seoski savet od najuglednijih ljudi - Dančiku Nadjpopova za predsednika, Djoku Šovljanskog za potpredsednika, Zaku Peštalića i Franju Eperta, za članove, vraćen je stari-madjarski naziv sela, Djurdjevo je postalo Sajkasgyorgye, Novi Sad – Ujvidek, Bačka – Delvidek (»Južna oblast«), ulica Kralja Petra II nazvana je Horthy Miklos utca, Svileni šor – Honved utca, ostale su dobile imena madjarskih velikana, Arpad utca, Petefy Sandor utca, Deak Ferenc utca, itd., naredjeno je da Jevreji nose žute zvezde na reveru i svakodnevno se javljaju vlastima, zatvorili su dućan mešovitom robom porodice Lederer, prodavnicu tekstila Jaše Rajtera i Jakima Pavlovića, rekvirirali sve što je u njima bilo, Pavlovićevi, sa kojima smo bili u nekom srodstvu su pre toga iz prodavnice preneli kod nas najveći deo tekstila, sve je stajalo zakopano u sanducima u plevari do proleća četrdeset četvrte kada su vadili jednu po jednu balu štofova, svilenih i cicanih tkanina i prodavali na crno, vlasti su proterali Lazara Dobrosavljeva i njegovu porodicu, jedinog doseljenika–kolonistu u selo posle 1918., dozvolili su im da u kola puna sitne dece natovare perine i jastuke, hrane za tri dana i najpotrebnije stvari, bilo je pretnji kundacima, plača i kuknjave dok su ih sprovodili prema Šajkašu i Titelu, odande preko Tise u Banat, u njihov dom su uselili porodicu jednog novog opštinskog činovnika, sproveli su zamenu dinara za penge, šest dinara za jedan pengov, napravili su penge od naših vojničkih čuturica, ništa ne mogu da kupim za nju, govorio je moj otac, zagledajući jedinu deseticu sa likom Horthy Mikloša na jednoj i sanstefanskim grbom na drugoj strani koju je dobio zamenom, izvršen je popis domaćinstava, gdegod je moglo imena i prezimena su prilagodjavali madjarskom jeziku, moj otac Jovgen upisan je kao Jeno, stric Djura - Gyorgy, deda Janko - Janoš, brat pok. dede Mikola – Mikloš, sestra od tetke Leona - postala je Ilona, sestra od ujaka Ljubica – Iboljka, ja sam od Mihajla postao Mihaly, sa rusinskim prezimenima nisu imali problema – stara, karpatsko-slovenska prezimena izvedena po regionalnom poreklu, zanimanju, karakterističnim osobinama, itd., su pod Austrougarskom vlašću već u starom, Karpatskom i novom Bačvanskom kraju do 1918., najvećim delom bila madjarizovana – prevodjenjem osnovnog značenja na madjarski, Masni je postao Žiroš, Rus-Oros, Mali-Kiš, Veliki-Nadj, Čarni-Fekete, Bili-Feher, Poljivka-Kerekgyarto, itd., ili iz regionalnog porekla Erdelji, Arvaji, Makaji, Bodvaji, Solontaji (iz odgovarajućih županija stare Madjarske), Edelinski (sa imanja grofa Edelinskog), itd., tako da smo u Djurdjevu i drugim rusinskim naseljima još pre okupacije mogli naći rusina i madjara sa istim prezimenom, ali sa srpskim prezimenima su imali problema – kako madjarizovati prezime Šovljanski, Pavlović, Rimski, Beljanski, Milivojević, Lazić, Katić, Kostić, Vasić, itd., na kraju se svelo na to da su na prezimena pisana madjarskim slovima dodali poneki akcenat, da zvuči oštrije, madjarski, a imena su madjarizovali - Stevan je upisan kao Ištvan ili Pišta, Jovan kao Janoš...

Popisali su svu imovinu u svakom domaćinstvu – dom od naboja na dva prozora prema ulici sa tri sobe i tremom pokriven ćerpićem, dom na ključ na uglu, dvorište 100 kvadrata, bašta 200 kvadrata, 3 jutra obradive zemlje u Velikim njivama, 3 jutra obradive zemlje u Detelinari, vinograd iza bikare, u dvorištu šupa, čardak, štala, obor za svinje, kola, plug, drljača, valjak, sejalica, kosilica, bicikl, dva konja, jedan ridjan drugi putko, jedna krava muzara i tele, deset ovaca, jedna krmača, dve svinje za tov, kokoške, patke, guske, ćurke, morke, deset košnica pčela, procenili koliko ima kukuruza u čardaku, žita na tavanu, svakome je odredjeno koliko može da ostavi do sledeće vršidbe, ostalo u roku od deset dana da preda na utovar u vagone na željezničkoj stanici u Žablju, svako domaćinstvo, osim jevrejskih je prema broju članova dobilo tačkice za snabdevanje na koje se moglo kupiti odredjena količina šećera, soli, kvasca, geršle, pekmeza od šljiva, petroleja, eksera, kreča, kolomasti, šibica, duvana i ostalih kućnih potrebština dok je bilo zaliha u prodavnicama, kasnije je u Žablju otvorena nekadašnja »Batina« prodavnica cipela gde su u izlog stavili cipele sa drvenim djonom koji se savijao, za drvene klompe smo svi znali, zimi smo ih nosili i stari i deca, debele čarape i malo slame u njih – i nema zime, ali cipele sa drvenim djonom pa još na savijanje - to još niko u selu nije video, u Žablju je otvorena i bivša Kekićeva prodavnica tekstila, izložili su par bala platna i štofova nazvanih »miroštoš«, kupovalo se na tačkice dobijene prema količini predatog žita i kukuruza, sako jarko zelene koji su mi kupili četrdeset treće izgleda i danas lepo na slici koju smo poslali ocu u munkaše, ali to je bilo pre nego što sam u njemu pokisnuo, posle toga se raspao na meni, ma to je od koprive, govorila je moja baka Melanija, nego ćemo mi tebi sašiti pantalone i kaput od kudeljnog platna, za tkanine u selu nije bilo problema, od ranije se radilo sa kudeljom, bio je to težak posao, žene su se redom razboljevale i umirale od tuberkuloze, moja majka je umrla trideset šeste u trideset-trećoj, trebalo je jako mnogo teškog rada da bi se isprela kudeljna predja, žene i devojke su sedela do duboko u noć iza preslice od koje su tkalo platno za peškire, posteljne čaršave, šile košulje, dugačke gaće, pantalone i rekle, platno se pre toga polivalo vodom i belilo na suncu ili farbalo u plavo ili crno na uglu kod farbara Šovša, od grubog platna su se šile vreće za žito, zobnice i pokrovci za konje, iz kudelje se izvlačilo štrange i konopce, prodavalo na pijacama i vašarima u Žablju, Novom Sadu, Temerinu, bio je to jedini način da se dodje do dinara, ono što se dobijalo za žito i kukuruz je išlo za porez, od dolaska madjarske vlasti sve se to prodavalo se na vašarima u Segedinu, Kečkemetu i Pečuju, odatle se u povratku donosio šećer, šareno cic platno za žensku odeću, štavljenu kože za amove i opanke, kosire, noževe, eksere i žice i na metar prodavanu paprenu kobasicu od konjskog mesa, kobasica je bila tako dobra da nam nikad nije bilo dosta, najeli bi smo se - dečurlija iz komšiluka ove kobasice i posle trčeći bosi po seoskoj prašini rzali i prdeli kao konji...

Malo pomalo život je krenuo nekim ustaljenim seoskim tokom, ljudi su odlazili na njive, kukuruz se morao okopavati, notaroš je doveo suprugu sa dvoje male dece, bio je to dogadjaj kad bi se nedeljom posle podne lepo obučeni, gospodja notaroška u belom, sa šeširom na glavi, tašnom preko ramena i suncobranom u rukama pojavili u šetnji glavnom ulicom, za njima sluškinja Piroška u madjarskoj nošnji i crvenim čizmicama na nogama vodeći za ruke dvoje notaroševe dece obučene u belo-plava mornarska odela, iza njih su na pristojnom rastojanju išla dvojica-trojica perjara, naučio je notaroš da se pozdravlja na srpskom i rusinskom, stupao je u razgovor sa ljudima na ulici i u kafani, objašnjavao šta je zakon, šta je dozvoljeno a šta nije, trudio se da ostavi utisak strogog, ali pravednog čoveka, činio sve da ga selo prihvati, na ulici je očekivao da ga pozdravljaju sa »Jonapot kivanok, notaros-nagyurnak«, obnovio je rad seoskog rasadnika, seoska bikara podignuta još u vreme cara Franje je pored jedinog preostalog dobila još dva ogromna priplodna bika, zvali su se Laci i Bandi i jednog ždrepca, takve bikove selo nije videlo, a tek ždrebac, crn kao djavo sa belom zvezdom na čelu, uz obavezni zob bi mu dodavali pun kabao umućenih kokošjih jaja da bolje opasuje kobile, okupio je notaroš i obnovio rad fudbalskog tima, nazvao ga po nazivu sela – Sajkasgyorgye, mobilisao stanovnike na uredjenje fudbalskog terena i izgradnju svlačionice, obezbedio je fudbalerima lepe šarene dresove i kopačke po meri za svakog napravljene od velikog prenosnog kaiša skinutog sa parnjače Vlade Erdelja, doveo je trenera iz Pešte, u tome je nešto pretnjom korbačem, nešto nagradjivanjem postigao zavidan uspeh, odbranio golman Jakim Kalmar penal, dobio utovljeno svinče, promašio penal centar Bujila – dobio posle utakmice po ledjima, nešto se na levom krilu ulenjio Pitlja, naredni dan i noć je proveo u mračnoj opštinskoj buvari i na sledećoj utakmici bio nezadrživ, centarhalf Vladica je bio njegov miljenik, halfovi – braća Senederak su predstavljali neprelaznu prepreku, u leto 43/44. fudbalski klub Sajkasgyorgye je prema pisanju lista "NOVA POŠTA" koji je na srpskom jeziku izlazio u Ujvideku postao »bauk« Južne Bačke, pobedjivao sve redom, tvrdilo se da je ravan najboljim peštanskim prvoligašima, u leto četrdeset treće notaroš je organizovao susret sa timom nemačke armije iz Beograda, govorilo se da medju njima ima predratnih nemačkih i austrijskih reprezentativaca, utakmica se u prisustvu stotinak nemačkih vojnika koji su došli sa fudbalerima i čitavog sela od najmladjeg do najstarijeg odvijala u ravnopravnoj, fer borbi bez golova sve do pred kraj, kada je levi bek Salamun, poznat po jakom udarcu negde sa dvadesetak metara opalio kao iz topa i dao gol - tada je nastala gužva, nemački vojnici su jurili sudiju po terenu tražeći da poništi gol, počeli su da biju domaće fudbalere, par njih je krenulo na Salamuna koji se spasavao bekstvom u kukuruze, posle intervencije notaroša i nemačkih vojnih starešina utakmica se nastavila bez golgetera Salamuna, gosti su jedan za drugim dali dva gola, golman Kalmar je razumeo šta mu valja raditi, sudija je odsvirao kraj i sve se završilo bogatom večerom i pevanjem pesme "Lili Marlen" usred parka u centru sela gde se od ranog jutra kuvala pileća supa, svinjski gulaš-paprikaš i na ražnju okretao telac, u sumrak su nemački fudbaleri i njihova pratnja napustili selo pozdravljeni sa "Hajl Hitler, "Horthy Miklos Eljen", "Zig Hajl", "Zig Hajl"…

Fudbaleri "Bauka iz Šajkaške" su se držali na okupu i pobedjivali sve do proleća četrdeset četvrte kada je postalo jasno da se približava kraj madjarske vlasti, nikome više nije bilo do fudbala, početkom septembra iste godine su svi do jednog »otišli u partizane« i skoro bez izuzetka izginuli prilikom proboja fronta kod Batine, kao i većina seoskih mladića rodjenih izmedju 1925. i 1927., koji su otišli dobrovoljno, ili bili mobilisani odmah po oslobodjenju sela.

Ali, da se vratimo na četrdeset prvu: Broj vojnika i žandara u selu se već u maju smanjio na po pedesatak, šalju ih na istok, prema Karpatima, govorilo se, biće novog rata, preostali su i dalje danju i noću patrolirali, vojnici su vežbali na fudbalskom igralištu, oficiri nedeljom zalazili u kafane, mešali se sa ljudima, plaćali pivo koje bi popili, pevali na madjarskom, tražili od seoskih tamburaša i čika Paje-Ciganina da im sviraju ciganzenyo i čardaše, ljudi su pazili šta govore u bircuzima, jer se pročulo da medju oficirima ima onih koji razumeju srpski i rusinski, oca mu njegovog, govorili su za jednog sazadoša, taj samo sedi za susednim stolom i sluša šta mi razgovaramo, kao da sve razume, ispostavilo se da je stvarno sve razumeo kad su počeli da pozivaju na ispitivanje jednog po jednog iz kafanskog društva, broj činovnika i policajaca se povećao sa nekoliko pridošlica iz Madjarske, policiji su pristupili i naši domaći rusini, Venčeljovski, Edelinski, Bobaljčik, Skuban i madjar Viternjakoš, nazvan tako jer su sa bratom na kraju sela prema Šajkašu imali vetrenjaču koja je posle rata, negde šezdesetih demontirana kao istorijski spomenik i preneta na imanje u Karadjordjevo, braća Križanj, dimničar Pistrui i drugi domaći madjari su se osilili kao vlast, jedan je postao upravnik mlina, nekada vlasništvo porodice našeg pok. šogora Vlade Erdelja, drugi drvare-bude, treći bikare, rasadnika, pošte, ostali policajci i jednostavno - vlast, Pistrui Stevan, sad već Ištvan, je najmio dvojicu mladića da mesto njega čiste seoske dimnjake, dok je on hodao sa blokom ispod pazuha, uvijao brk i ubirao dimničarinu, »zaboravio je« da govori rusinski i srpski, »czak magyarul, czak magyarul«, govorio je, na iznenadjenje porodice saznali smo da su naši šogori Štefan i Ivan, šogori, jer su bili poženjeni sestrama-polusestrama naše baba Melanije nisu rusini već madjari, mi smo uvek bili madjari, govorili su, sad je naša vlast, ovo je madjarska zemlja, nosili su trobojke oko rukava, jedan je primio na stan i hranu komandira žandarske-perjarske jedinice...

Proleće četrdeset prve je bilo kišovito, ljudi su zabrinuto gledali u nebo, kukuruz i pšenica su obećavali dobre prinose, žetva je na pragu, ali se u njive nije moglo ući, prenosile su se glasine da se u okolnim selima javljaju požari na pšeničnim poljima, neprijateljski avioni bacaju neke pločice koje se na suncu zapale same od sebe, četnički banditi pale polja pod zrelom pšenicom, objašnjavali su predstavnici vlasti, organizovali su danonoćno osmatranje atara sa crkvenih tornjeva i obilazak patrola opremljenih sa kofama, lopatama i ašovima, jedan meštanin je ubijen u navodnom napadu diverzanata na patrolu, čoveka su sahranili, istina o ovom dogadjaju se nikad nije saznala, žetva je nekako obavljena, vršidba se otegla, Vladimir je imao teškoća da sastavi družinu za rad na vršalici, dugogodišnji bandi-gazda Križanj, njegov brat i drugi koji su kod njih radili još za života njegovog oca više nisu morali da rade ovaj težak posao, postali su vlast, išli su od domaćinstva do domaćinstva i kontrolisali koliko je ovršeno, svakom domaćinstvu je bilo odredjeno koliko od ovršenog može da ostavi za sopstvene potrebe, po dvesta kila za odrasle, po sto kila za decu, koliko treba za setvu naredne godine, ostalo se moralo predati sve do poslednjeg zrna, svakom domaćinstvu je naredjeno da ishrani i preda za otkup jedno svinče godišnje, na svakih deset jutara jedno jutro se moralo zasejati suncokretom, uljanom repicom ili ricinusom, govorilo se da se od toga pravi ulje za nemačke avione, narod se zauzet poslovima primirio, neće ova madjarska vlast dugo, propašće zajedno sa Hitlerom, govorili su jedni posle par špricera ispijenih u kafani kod Šovljanskog, trajaće hiljadu godina, govorili su drugi, »Elyen ezer eves Magyarorszag« vikao je naš šogor Štefan, lupajući pijan pesnicom o sto dok je čekao da mu neko plati rakiju...

Mladići stariji od 18 godina su evidentirani kao vojni obveznici, oni izmedju 10 i 18 gde sam i ja pripadao evidentirani smo za vojnu obuku – »Levente«, koja je počela u septembru četrdeset prve, roditelji su pod pretnjom kazne morali da prijave decu do šesnaest godina obaveznu da po novim propisima o šestogodišnjem školovanju pohadjaju nastavu, u maju je obnovljena nastava prekinuta aprilskim ratom, za razliku od prethodnog vremena kada smo od trećeg razreda imali mešovita-zajednička, sada su formirana posebna rusinska i posebna srpska odeljenja, sa Karpata nam je sa ženom i troje sitne, bledunjave dece došao učitelj-karpatski rusin Gabor Hricko, uselili su ga u najlepši školski stan u parku usred sela pored škole iz kojeg su iselili starog učitelja Čekića, žena učitelja Hricka kao žena - prvo što je po dolasku uradila bilo je da opere veš, zavezala kanap od jednog do drugog drveta u parku kao u šumi na Karpatima i prostrla veš - na uveseljavanje žitelja koji su dolazili da vide koliko gaća ima novi učitelj, sirotinja, sve krpa do krpe, govorili su, aktiviran je naš stari učitelj Davosir, niko nije znao tako da objasni računicu kao on, na rad je primljena mlada učiteljica Agafija Provči, nastava je završena na brzinu, bez velikih promena, samo je na zgradu stavljena tabla na madjarskom jeziku, a na zidove u učionicama slike Horthy Mikloša i velika mapa Sanstefanske Madjarske (»cipovka«), školski dnevnik, ocene i školska knjižica vodjeni su na madjarskom jeziku, vitrine u kojima su stajale knjige školske biblioteke su zjapile prazne, poslužitelju je bilo naredjeno da sve knjige na srpskom jeziku izbaci u dvorište i spali, kasnije smo saznali da je on umesto toga knjige izneo na školski tavan i tamo ih složio u najmračnijem delu...

Krajem juna je došlo do napada Nemačke na Sovjetski Savez, narednog jutra su širom sela na zidovima kuća osvanule krupnim slovima ispisane parole »Živeo Sovjetski Savez«, »Živeo Staljin«, »Smrt fašizmu, sloboda narodu«, »Živela KPJ«, »Svi u borbu protiv okupatora«, vlasti su na to odvele u segedinski zatvor prvo dvojicu mladića, Rajka Pandurova i Pavlovlovića sa Svilenog šora, zatim svakodnevno po jednog-dvojicu meštana u Novi Sad na ispitivanje, do rata sa Sovjetskim Savezom govorili su o četnicima, posle o komunistima kao neprijateljima države, širili su se glasine da se ruski padobranci spuštaju u Bačku, Pandura i Pavlovića su pustili posle par nedelja tako isprebijane da im je meso otpadalo sa ledja i tabana, umrli su ubrzo jedan za drugim, naredjeno je da sahrani mogu prisustvovati samo članovi najuže porodice, isprebijani, preplašeni na smrt vraćali su se i oni iz novosadskog zatvora, selo je zamrlo u strahu, očigledno je to i bi cilj, želeli su da pokažu šta čeka svakog ko se buni protiv vlasti, par mladjih je odvedeno u segedinski zatvor, nekoliko njih su kasnije prebačeni u specijalni logor za omladinu u Šatora-Vašar-Ujhelju kod Miškolca, istovremeno je po kratkom postupku, takoreći preko noći sprovedena selektivna mobilizacija mladića doraslih za vojsku, većina pripadnika rusinske pripadnosti upućeni su u redovne vojne jedinice, medju njima su bili muž moje sestre Jakim Herbut, mladići iz komšiluka Sabadoš, Salak, Molnar, Kanjuh i neki drugi i već u decembru iste godine našli se na Istočnom frontu, negde kod Starog Oskola na Donu, nekoliko njih su iskoristili prvu priliku i prešli na rusku stranu vičući »mi ruski, mi ruski«, a »ruski« su ih dočekali rafalima, »vi ruski fašisti, predatelji, matj vašu«, pričao je jedan koji je preživeo i vratio se par godina posle završetka rata iz zarobljeništva u Sibiru obogaljen za ceo život, Herbut se vratio sa desnom stranom tela punim šrapnela od ručne bombe, do kraja života su mu se oštri parčići sitni kao zrna pšenice spuštali sve niže i izbijali iz tela, nepogrešivo je najavljivao svaku promenu vremena, Sabadoš je ostao bez šake na jednoj ruci, Kanjuh se promrznut do kosti vratio i proveo ostatak života nepokretan u kolicima, nekoliko mladića srpske pripadnosti umesto u redovne upućeni su u radne jedinice, na kopanje rovova i sahranjivanje mrtvih na frontu, koliko se od njih vratilo, koliko je nestalo to je zaboravljeno kao i mnogo što-šta iz ovog vremena...

A onda se jednog dana krajem avgusta preneo glas da je iz sela nestala grupa mladića, medju kojima Vladimir-Vladjuš Erdelji, Lazar Sazdanić, Jakim Mudri, Vlada Mušicki, Djordje Zličić, Vlada Provči, Aleksanadar Miklovš, braća Stevan i Dušan Djitkov, Jovgen Kopčanski, Milivoj Lazić, Stevan Velimirov, Rajko Ilijin, Miloš Smiljanski, Aleksanadar Kostić, Miloš Bebić, Aleksandar Magoč, Radoslav Popić, Rajko Ilijin...

Jednostavno su nestali iz sela, zajedno mladići srpske i rusinske nacionalnosti, ostali su samo zabrinuti roditelji i priča koja se prenosila od uha do uha da ih je Mladen Paprac-Šovljanski koji je ostao da radi kao pisar u opštini pod madjarskom vlašću obavestio tajno svakog pojedinačno nekim ugovorenim znakom da im preti hapšenje, što je verovatno bio povod da i on sa porodicom bude »odveden« u RACIJI koja je usledila, dok je njegov stariji brat sa kojim su živeli u istom domaćinstvu bio poštedjen, otišli su na brzinu, Vlada i Lazar su ostavili nesredjenu vršalicu-parnjaču, dreš i elevator posle vršidbe usred blatnjavog dvorišta, preneo se glas da su kao i mnogi mladići iz Žablja, Čuruga, Gospodjinaca i drugih okolnih sela otišli preko Dunava u Srbiju da se bore protiv okupatora, u selo je na to stigla nova grupa perjara i vojnika, pojačane su patrole, počeli su da pretresaju domove i privode na saslušanje roditelje i rodbinu odbeglih mladića, stizale su glasine o hapšenjima i ubijanjima u Žablju, Čurugu, Gospodjincima, Mošorinu, u par navrata su pozivali na ispitivanje Vladimirovu majku, našu tetku Cilu, pretili joj smrću, naredili joj da se svakog dana u podne javlja vlastima, ona je izjavljivala da ne zna gde su Vladimir i Lazar, družili su se sa drugim odbeglim mladićima, nisu nikome govorili šta rade i gde idu, ne može majka da odgovara za odraslog sina, trinaestogodišnju ćerku Leonu je sklonila kod majke-baba Melanije i strica Djure koji je imao dva devojčice, verovali su da je tamo neće prepoznati, noću su postavljali zasede ispred domova odbeglih mladića i njihovih rodjaka, upucali su tetka Cilinu kuju Belku, jer ih je otkrivala lavežom, postavljali su zasedu i u našem dvorištu, puškomitraljez prema bašti, puškomitraljez prema ulici, napijali rakijom i tukli mog oca, tražili da kaže gde se krije Vladimir dok je na peći škiljila petrolejka a mi sa sestrom Marijom preplašeni izvirivali ispod perina...

Iako se o tome nije govorilo, u užem porodičnom krugu se znalo da su Vlada i Lazar koji je od tetka Cile bio primljen kao član porodice i pedesetak drugih mladića do rata javno bili članovi SOKOLA, gde su pored telesnih vežbi učili i rukovanje puškom, kakva radost i pevanje »Sa Avale plave, soko ptica kliče« kad su od prestolonaslednika, kako im je rečeno dobili pravu, veliku strunjaču i gimnastičke sprave - vratila, konja, krugove i sokolske uniforme, iza čega je usledilo slikanje pojedinačno i zajednički sa predvodnikom Nikolićem, a tajno neki od njih su bili i članovi SKOJA, kod jednih i drugih su učili da im je odbrana zemlje najveća obaveza i čast, znalo se da su se posle upostavljanja okupacionih vlasti i zabrane rada SOKOLA sastajali tajno po privatnim kućama, jedan ili dvojica bi uvek stražarili na ulici, znalo se da su se pod izgovorom da idu na kupanje okupljali u šumarcima na Dunavu izmedju Kaća i Novog Sada i vežbali u gadjanju puškom, u zatvorenoj kafani kod Plančaka, iza spuštenih zavesa proučavali su Istoriju KP SS, čitali knjigu »Kako se kalio čelik«, delo Svetozara Markovića »Srbija na Istoku« i drugu sličnu literaturu, na upozoravanje i pokušaje majke i rodjaka da se ostavi »mutnih poslova« Vladimir je uzvraćao šalom da mu ispletu džemper od bele angorske vune, tada medju mladima u modi i na njemu izvezu crvenu petokraku i napis »Živeo Staljin« - da mu ne bude hladno »kad ode u šumu«, »da razgrne kaput i vikne pucajte ovde« kad ga fašisti budu izvodili na streljanje, desilo se, medjutim, tako da za demonstraciju herojstva na takav način nije imao prilike, ako herojstvo već nije bilo to što je, kao i drugi sa jedva navrešnom dvadesetom godinom takoreći goloruk otišao – u kukuruze oko Tise da se bori protiv okupatora...

U selu nije bilo tajna da se odbegli mladići kriju na napuštenim salašima u ritu oko Tise i da se povremeno pojavljuju kod rodjaka i prijatelja, što verovatno od samog početka nije bila tajna ni za madjarske vlasti, koje su jakim vojnim snagama prebačenim iz Segedina blokirali čitavo područje južne Bačke izmedju Tise i Dunava, u porodičnom krugu se znalo da Vladimir povremeno dolazi noću kod rodjaka da se ugreje i najede, u par navrata je sa Lazarom krišom dolazio kući po preobuku i zimsku odeću, stric Djura mu je dao vojničke pantalone i bokandže, zima 41/42. je bila izuzetno hladna, noću bi se čulo kako stabla starih dudova na ulici pucaju stegnuta jakim mrazom, u sumrak jednog decembarskog dana Vladimir i Lazar su bili primećeni da se kroz bašte prikradaju kući, dojavljeni najbližoj policijskoj patroli koju su sačinjavali Venčeljovski, Viternjakoš i jedan od novih upućenih iz Madjarske koji su za njima upali u dvorište, blokirali ulaz u kuću i pozvali ih na predaju preteći da će pucati, na to je tetka Cila stala na ulazna vrata izmedju njih i preklinjala policajce da ne pucaju, nemojte pucati, nemojte pucati, pustite ih da pobegnu, na nagovaranje Venčeljovskog i Viternjakoša i treći iz patrole je pristao da udju u drugu (»zadnju«) sobu i omoguće ovoj dvojici da pobegnu, a da posle toga za njima pucaju i prijave da su im u mraku izmakli...

U neizvesnosti i strahu prolazili su poslednji dani četrdeset prve, vojnika i perjara je u selu bivalo sve više, u selu je pooštrena kontrola stanovništva, zabranjeno je okupljanje na ulicama, oglašavanje zvonima i bogosluženje u crkvama, prekinuta je nastava u školama, zatvorene su kafane, vršeni su pretresi domova rodjaka i poznanika odbeglih, roditeljima odbeglih naredjeno je da se svakog dana javljaju vlastima, bilo je batinanja i pretnji smrću, noću bi se sa prilaza selu čuli pucnji, stizale su glasine o masovnim hapšenjima, javnim streljanjima i vešanjima u Novom Sadu, Bečeju, Čurugu, Žablju, Gospodjincima, Mošorinu.

Sa novom vojnom lovačkom-pograničnom jedinicom iz Segedina prvih dana januara četrdeset druge u selo su došli iz Novog Sada i specijalni istražitelji okupacione službe bezbednosti, održali su sastanak sa predstavnicima mesnih vlasti na kojem su utvrdjivane liste sa imenima onih koji su odredjeni za likvidaciju, podnetim od strane domaćih madjara, čemu su se usprotivili Zaka Peštalić i Franjo Epert i tako zapečatili svoju sudbinu - odvedeni su i ubijeni medju prvima u školi u kojoj je bila smeštena vojna komanda, velika gimnastička sala koju su svojevremno koristili članovi sokolskog društva pretvorena u sabirni centar, bio je to početak tzv. RACIJE - masovnog privodjenja i ubijanja meštana u prostorijama i dvorištu škole, u jarugama pored jevrejskog groblja i kod ćuprije na Tisi, nazvane kasnije »Crna ćuprija, vojnici su mrtve i polumrtve noćima prenosili saonicama rekviriranim od meštana na obalu Tise, tamo im skidali odeću, ubijali metkom u potiljak i bacali pod led, ujutru su vraćali vlasnicima zaprege – saonice sa krvavim tragovima i konje izbezumljene od mirisa krvi, ubijanje je nastavljeno sve do 20. januara, kada je zaustavljeno, ali pojedinačnih hapšenja i ubijanja bilo je i kasnije, sve do leta četrdeset druge...

U toku te dve »krvave nedelje« izmedju 4. i 19. januara u Djurdjevu koje je imalo oko 600 domova i nešto oko 1800 žitelja ubijeno je izmedju, prema spisku na spomen ploči u Djurdjevu 219 lica. Na udaru su se prvo našli roditelji i najbliža rodbina odbeglih, zatim pripadnici jevrejske zajednice, kao i svi potencijalni protivnici okupatorskih vlasti, ali i oni koji su se lično zamerili nekome prema spiskovima koje su pravili lokalni pripadnici vlasti, istrebljene su čitave porodice, od novorodjenčadi u kolevci do staraca, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, što je bila i direktiva, surovost i bestijalnost koja je pri tome ispoljena u Djurdjevu i šajkaškim selima izmedju Tise i Dunava, kao i na prostoru od Novog Sada do Srbobrana i Bečeja nezabeležena u istoriji ovih krajeva imala je za cilj da zatre svaku pomisao na otpor madjarskoj vlasti. Ostaje pitanje koliko su u tome uspeli, ali činjenica je da su time u Južnoj Bačkoj gde je još bilo živo sećanje na bunu 1848. i ratne godine 1914/1918. posejano novo seme mržnje izmedju pripadnika srpskog i madjarskog naroda, što je 1944/45. dovelo do krvave odmazde nad pripadnicima madjarske zajednice u Čurugu, Žablju, Šajkašu, Djurdjevu, Mošorinu, Budisavi, Kaću, Bečeju, Novom Sadu...

Medju ubijenim u raciji bilo je mojih rodjaka, vršnjaka iz škole, porodičnih prijatelja i komšija, ubijena je, da počnem od najbližih, mladja sestra mog oca, majka odbeglog Vladimira - Cila Erdelji koja mi je u najranijem detinjstvu zamenivala majku, nju su drugog-trećeg dana ubijanja zadržali prilikom redovnog dnevnog javljanja vlastima, zauvek mi se urezala slika kako ide prema opštini i kroz jecaj zapomaže »pomozite mi ljudi, braćo nedajte me«, sledeće noći su trojica perjara upali u dom strica Djure, izvukli trinaestogodišnju Leonu iz kreveta i odveli je u spavačici, baka Melanija je imala samo toliko vremena da je uvije u veliku vunenu maramu, a stric Djura da joj šapne nemoj ništa da im kažeš, jer će nas sve poubijati - kako je samo lepe stihove Leona pisala ohrabrivana od svog učitelja Franje Eperta - uzalud su moj otac i stric Djura išli kod naših pomadjarenih šogora ne bi li spasli sestru i njenu ćerku – kriva je što je odgajila sina neprijatelja Madjarske, rekao je jedan, a zašto devojčicu - dete, pitali su, zato što porodica odgovara za zločine svojih članova, iskorenićemo do poslednjeg sve neprijatelje Madjarske, majka je umrla na snegu u školskom dvorištu i zajedno sa ćerkom živom ili mrtvom bačena pod led na Tisi, posle oslobodjenja medju stvarima pobijenih koje su pronadjene na školskom tavanu i izložene u opštinskom dvorištu prepoznali smo spavačicu u kojoj je Leona odvedena i vunena marama u koju ju je baba Melanija uvila, ubijeni su Franjo Epert, njegova supruga Febronija, njihova ćerka i njen muž Češljar, oboje učitelji, tek venčani, Febronija Epert mi je bila učiteljica u drugom razredu osnovne škole, vodio sam biblioteku, poverila mi je da upisujem u svesku ko je šta uzeo na čitanje, kakve smo samo lepe knjige u njoj imali - Robinzon Kruso, Oliver Tvist, Guliver medju džinovima, Guliver medju patuljcima, Karik i Valja, Hajduk Stanko, Junačke narodne pesme, Prvi put s ocem na jutrenju, Ostrvo s blagom, Put na mesec, 20.000 milja ispod mora, Kroz pustinju i prašumu, ubijeni su Jovanka i Radenko Katić, roditelji Kamenka Katića, Jovanka Katić mi je bila učiteljica u trećem razredu, idi kod Bate, pazi na njega dok se ja ne vratim, slala bi me sa časova, na kredencu su krofne koje sam vam spremila, Radenko Katić mi je bio učitelj u četvrtom razredu, pri kraju školske godine izdvojio je nas nekoliko, vi ćete ići dalje na školovanje, pripremaću vas za prijemni ispit za gradjansku školu u Novom Sadu, ma kakva škola, učitelju, govorio je moj otac kad je za to saznao, nemoj da mi kvariš dete, ko će to da plaća, jedva čekam da onaj moj još malo poraste pa da me odmeni na njivi, postoje priče o tome kako je njihov tada petogodišnji sin Kamenko izbegao sudbinu svojih roditelja, za sve nas iz komšiluka najprihvatljivija je bila ona prema kojoj je majka, kad je čula da vojnici upadaju u dvorište, što je išlo sa velikom lupnjavom, razvaljivanjem kapije i vrata, ubijanjem kerova ako se skičeći podvijenih repova ne bi zavukli u neku rupu - pokrila sina perinom i poravnala krevet, na pitanje gde je dete odgovorila - u susednom selu kod mojih roditelja, bilo kako, Kamenko se tek negde u leto četrdeset treće pojavio u Djurdjevu kod svog dede Katića koji je pravio soda-vodu i sinalco, ubijen je naš sused Mladen Šovljanski sa suprugom, četvorogodišnjom ćerkom Mirom i sinom Baticom koji je jedva prohodao, ubijeni su majka i brat odbeglog Mudri Jakima – Irina i jedanaestogodišnji Vladimir, moj vršnjak iz razreda, njega je stariji brat vodio u sokolsko društvo gde je na strunjači hodao na rukama i pravio salto kao pravi gimnastičar, ubijeno je deset članova porodice Lederer u kojoj je bilo četvoro dece ispod deset godine, medju kojima su bili moji drugovi iz komšiluka desetogodišnji, blizanci Bandi i Laci i njihov deda i baba Ledererovi koji su držali dućan mešovitom robom na kraju Svilenog šora prema Devenju, dečake su otac i majka strahujući za život u Budimpešti negde uoči aprilskog rata poslali kod roditelja u Jugoslaviju, tu su deca stradala pre nego oni, u njihovu kuću se kasnije uselio jedan policajac doveden iz Madjarske, imao je dva sina-školarce koji su leto provodili kod roditelja, jjurili devojčice, niko nije smeo da na njih digne ruku, ubijeni su od najmladjeg do najstarijeg svi članovi porodica Šlezinger, Feldman, Rajter, ubijen je Gavro Provči, držao je kafanu na glavnoj ulici, supruga i dve ćerke su preživele zahvaljujući tome što ih je otac sakrio u malu prostoriju iza ostave na kojoj su ulazna vrata bila zaklonjena ormarom, ubijena je sedmočlana porodica Kopčanski, ubijena je devetočlana porodica Pavlović, u jednoj i drugoj je bilo dece u kolevci i starijih od šezdeset godina, ubijena je porodica Rimski, mladi bračni par Ramač, u povratku iz Ruskog Krstura gde su išli kod ženinih roditelja na uobičajeno vidjenje posle prve godine braka-da se pohvale da čekaju dete - zatekli su se na željezničkoj stanici u Žablju u trenutku kad je tamo već počela racija, izgleda da je on imao pištolj kod sebe, ubijeni su lekar dr Čedomir Malić, apotekar Ilija Otić i njegova porodica i rodjaci, ukupno njih desetoro, ubijeni su pravoslavni sveštenik – prota Marko Zlokolica i njegova osamdesetogodišnja majka, ubijeno je dvadeset članova porodice Mušicki i mnogi drugi, naš šogor-komšija Ištvan pretio je preko tarabe mom ocu, mnogo si lajao, doći će i na tebe red, nego sklanjaj decu da i ona ne stradaju...

U opsežnoj vojnoj akciji preduzetoj istovremeno sa početkom racije razbijene su i rasterane grupe odbeglih mladića koji su se krili u ritovima oko Tise, praktično bez oružja, promrzli, izgladneli nisu mogli pružiti otpor, ali ni naći spasa u bekstvu i skrivanju u »baze« Djurdjevu, Žablju, Čurugu i okolnim selima pod vojnim opsadom, izloženim masovnim čistkama, ubijali su ih kao zečeve u snegu dubokom do pojasa, oni koji su pohvatani u bekstvu odvodjeni su u novosadsku »Armiju«, gde su po kratkom postupku osudjivani na kaznu smrti, za mnoge se ne zna gde su i kako završili.

Vladimir je, sa još jednim drugom i drugaricom uhvaćen polovinom januara u kupi kukuruzovine u ataru izmedju Temerina i Pašićeva na pola puta do Kucure gde ih je očekivalo sklonište, izdao ih je trag u snegu-celcu, nisu imali snage ni oružja da pruže otpor, na jednom snimku sačuvanom u arhivu novosadske »Armije« vidi se Vladimir kako polumrtav, sklupčan leži na betonskom podu jedne prostorije, na drugom se vidi obešen o banderi u kasarni, posle sa još jednim ili dvojicom izložen-okačen na kuki na ribljoj pijaci na koju su u mirna vremena ribari vešali svoj ulov–velike dunavske somove kakvih je bilo u ono vreme, nije mu bila pružena prilika da na svoj način iskaže herojstvo, ako herojstvo nije bilo već to što nije progovorio ni pod najtežim batinama gde se skrivao, ko mu je pomagao, jedino je na pitanje koliko je ubio madjarskih vojnika pokazivao dva prsta, kako je pričala po oslobodjenju njegova devojka Mara Djukić koja je takodje bila jedno vreme u zatvoru u novosadskoj »Armiji«, iako nije ubio ni jednog, nije imao čime, ali je zato prilikom poslednjeg susreta sa rodbinom, kad je već bilo jasno kako će sve to da se završi, na pitanje zašto nisu odmah bežali preko Dunava i Tise u Srem i Banat rekao nama su naredili da ostanemo, a oni su se svi sklonili na sigurna mesta – i pojavili posle oslobodjenja da uzmu spomenice 1941., ovo poslednje je već konstatacija savremenika...

Lazar Sazdanić je uspeo iako po svoj prilici ranjen da se posle razbijanja grupe probije u Djurdjevo, odavde je produžio snegom zavejanim poljima prema Budisavi i Kaću praćen poterom perjara na saonicama i konjima koji su se poigravali s njim sve dok se iscrpljen nije zaustavio i bio ubijen ili se sam ubio nedaleko od Šikovog salaša, blizu mesta gde je 6. aprila četrdeset prve oboren nemački avion, njegov krvav leš su dovukli na saonicama u selo i držali izloženim par dana pred opštinom, slikali su se iznad njega u pobedničkim pozama i govorili evo ovako će proći svako ko ustane protiv madjarske vlasti.

Jovgen Kopčanski je uhvaćen negde u djurdjevačkom ili žabaljskom ataru, odveden u novosadski »Armiju«, osudjen na smrt i streljan 28. januara, Miloš Bebić je uhvaćen verovatno negde u okolini Sombora, jer je tamo osudjen i obešen, Vlada Mušicki i Emil Godajić su uhvaćeni i streljani u Žablju sa grupom žabaljčana i čuružana, Vladimir Provči je uhvaćen ranjen negde kod Turije ili Nadalja, vezan za saonice odvučen u Bečej, tamo obešen, kao i njegova sestra Irina.

Aleksandar Miklovš i Miloš Smiljanovski su uspeli da se probiju u selo i »baziraju« u plevari Ilije Ševića, bili su otkriveni, nikad se nije saznalo kako je do toga došlo i opkoljeni od jakih snaga u proleće četrdeset druge, izloženi sa bezbedne udaljenosti višesatnoj puščanoj i mitraljeskoj vatri izgubili su život u svom skrovištu, nije im bila pružena mogućnost za predaju.

U leto četrdeset druge u »bazi« iskopanoj u kamari stare slame u dvorištu napuštene kuće odbeglog Mudri Jakima, koje je verovatno i on sam koristio jedno vreme otkriveni su Djura Kovač-Čorba i njegov sin Jakim i osudjeni na dugogodišnji zatvor, šta je sa njima kasnije bilo – ne znam.

Nikad se nije saznalo gde su i kako završili Jakim Mudri, Stevan Velimirov, braća Djitkovi i nekoliko drugih.

Preživeo je jedino Milivoj Lazić koji se posle razbijanja grupe probio kući i tamo »bazirao« opet u kamari stare slame, gde se inače krio od aprilskog sloma, potrage za njim nije bilo, vlasti nisu znale da se nalazi u grupi odbeglih mladića, jer su njegovi još od aprilskog rata širili priču da se nije vratio, da je poginuo ili odveden u zarobljeništvo, polovinom četrdeset druge prebacio se preko Dunava u Srbiju i vratio kući posle oslobodjenja četrdeset pete. Ostatak života proveo je pričajući u kafani kako je to bilo, sve dok je bilo ko da ga sluša i plati mu rakiju...

Racija je zaustavljena 20. januara, posle rasprave u madjarskom parlamentu koju je otvorio poslanik Endre Bajči-Žilinski, predsednik partije malih posednika ispoljivši hrabrost da javno progovori i osudi »dogadjaje na Jugu Bačke«, u Djurdjevu su u medjuvremenu poubijani svi oni koji su bili odvedeni, ukinuto je opsadno stanje, vojska povučena, garnizon žandarmerije-perjara je ostao pojačan, nastavljene su potrage za preživelim iz djurdjevačke-žabaljsko-čuruške šajkaške grupe, bilo je u par navrata pucnjave i hapšenja, uhapšeni su i odvedeni u segedinski zatvor Andrija i Vladimir Varga, Julijan Rac, Miša i Silvester Munkači, Andrija Sabo, Vladimir Takač, Vasa Ujfaluši, Kolesar Dragutin, par mladića su internirani u logor u Šatora-Vašar-Ujhelju kod Miškolca na severoistoku Madjarske gde su poubijani prilikom ulaska nemačkih trtupa i dolaska na vlast madjarske fašističke stranke Njilaša u proleće četrdeset četvrte...

Jednom ubijanje zaustavljeno, vlasti su preduzimale mere za normalizaciju života, otvorene su prodavnice i pijaca, obnovljen je rad bioskopa kod Kopčanskog, subotom i nedeljom su posle projekcije madjarskih Haboru Hirek i nemačkih UFA vesti s fronta - pobeda za pobedom prikazivani madjarski filmovi, u glavnim ulogama Marta Egert i Javor Pal, veoma rado su bili gledani filmovi »Hajduk Janošik« i »300.000 pengo az utca«, mladima je dozvoljen uobičajeni korzo nedeljom poslepodne glavnom ulicom dok se ne smrkne, obnovljena je nastava u školama, uvedena je vojna obuka za dečake i mladiće od 12 do 18 godine (»Levente«), ali atmosfera neizvesnosti i straha nije popuštala, o sudbini »odvedenih« u raciji se zvanično ništa nije saopštavalo, smrtovnice nisu izdavali iako se u selu znalo da su poubijani, sprečeni su pokušaji sveštenika, rodjaka i porodica da se za njihove mrtve oglase zvona i obavi uobičajeno bogosluženje...

Za Vladimira je njegovom dedi, starom Erdeljiju sa domom na Ruskom šoru od prekog vojnog suda u Novom Sadu stiglo zvanično obaveštenje da je osudjen na kaznu smrti vešanjem zbog zločina počinjenih prema madjarskoj državi i 12. februara četrdeset druge pogubljen, domovi odvedenih su stajali zapečaćeni sa vidnom oznakom da su pod zaštitom vlasti, atmosfera straha nije popuštala, naša baka Melanija se osamila, skrivala iza peći i tiho molila, kao da je verovala da su nekim čudom njena ćerka Cila i unuka Leona preživele, čuvala je njihove stvari i odeću u očekivanju da će se vratiti, do njihovih stvari i odeće smo došli tako što smo strina Veruna, moje sestre Pavlina i Marija i ja jedne noći krajem februara sporednim, blatnjavim sokacima otišli u njihov dom i u tri navrata u zavežljajima na ledjima preneli odeću, štaferaj, posteljinu, dunje i jastuke...

Kako je do toga došlo, kome je to palo na pamet ne sećam se, sećam se samo da je strina Veruna prva rekla da bi trebalo otići i pokupiti sve što se može, jer se pričalo da vlasti sve razvlače i dele, stric Djura nas je odgovarao, jeste li poludeli, poubijaće vas, patrole hodaju ulicama, ali mi je dao baterijsku lampu i šrafciger i upozorio da ne pokušavam da otvorim zaključanu i zapečaćenu ulaznu kapiju i vrata, već da se prebacim preko zida i šrafcigerom otvorim pobočni prozor na tremu i tako udjem, kad budem izlazio da prozor za sobom pažljivo zatvorim provlačeći ruku kroz gornje prozorče da se ne vidi da je bio otvaran, baka Melanija je ćutala, što je možda bilo presudno za našu odluku – i mi smo krenuli, trebalo je proći skoro s kraja na kraj sela, Svilenim šorom jednu ulicu levo, zatim saviti desno blatnjavim, sporednim sokacima na koje su izlazile bašte proći raskrsnice izmedju Ruskog i Srpskog šora i skrenuti levo na Lebarac pa druga kuća iz ugla, jednom tamo, strina Veruna, Pavlina i Marija su mi pomogle »lopovskim merdevinama« da se prebacim preko kapije u dvorište, otvorim malu kapiju da i one dve udju, zatim da sa šrafcigerom otvorim gornje prozorče na tremu, udjem u zadnju sobu i pomognem Mariji da se i ona provuče, Veruna i Pavlina su na tremu, prihvatale i vezivale u velike zavežljaje stvari koje smo im u mraku doturali ponavljajući šapatom uzimajte prvo štaferaj, odeću i stvari iz ormara, zatim posteljinu, perje-jastuke i perine, ja sam našao vladino novo-novcato odelo, sašiveno od prvorazrednog štofa boje pečene cigle, koliko li samo muke dok se nije obezbedio novac za njegovo prvo svečano odelo, u izgledu je bila ženidba, uzalud sam u mraku prevrtao stvari tražeći fotoaparat lajku, spakovao sam i par knjiga iz serije »Novi ruski roman«, odneli smo po jedan zavežljaj jednom, odmorili se malo, otišli drugi i treći put već negde daleko iza ponoći teturajući se pod teretom na ledjima po blatnjavim, klizavim ulicama, posrtao sam, padao, gubio razgažene mokre cipele, u jednom trenutku smo se u mraku mimoišli kao senke sa grupom od dvoje-troje preplašeni podjednako jedni i drugi, trebalo nam je par dana da dodjemo sebi od straha i umora, kad je moj otac za to saznao, samo je prebledeo, otišao kod berbera Djure Hrubenja gde su ljudi iz komšiluka uz rakiju dudovaču čekali red za brijanje - i na smrt se napio...

Nastava u školskoj 41/42. i levente-vojna obuka za mladiće do 18 godina prekinuta u decembru četrdeset prve zbog racije obnovljena je u martu četrdeset druge u atmosferi pojačanog pritiska vlasti na stanovništvo još uvek u šoku izazvanim prethodnim dogadjajima, sa strane su nam kao pojačanje dovedeni učitelji Manojla Šandor i Ljikar Elemira, ovaj drugi nije dugo izdržao, vratio se u Kucuru odakle je i došao i do kraja okupacije radio sa kudeljom, upravljanje jednom i drugom školom je preuzeo Gabor Hricko koji je ulivao strah i trepet svima oko sebe, u selu se znalo za njegovu ulogu u raciji, na časovima je podnapit vodio duge monologe čas na madjarskom, čas na dijalektu karpato-ugarskih rusina, jedno i drugo za nas podjednako nerazumljivo, pričao je kako se na Karpatima lepo živi, kako su tamo ljudi visoki, jaki i zdravi, na što ga je naš pre vremena iždjikao krupan i jak Miron Sabadoš-Luka upitao a kako to, pan učitelj da ste vi onda tako mali i zakržljao, na što je ovaj pozvao učitelja Manojla i školskog poslužitelja, naredio im da drznika obore preko klupe u prvom redu, svuku mu pantalone i gaće i po golom ga šibao sve dok krv nije potekla, što je označilo kraj školovanja za našeg Luku, uzalud se njegov otac žalio vlastima na učitelja, uzalud su vlasti pretile i kažnjavale njegovog oca, Luka više nije dolazio ni u školu ni sa nama na kupanje i šutiranje krpenjače.

Na početku školske 42/43. godine dobili smo čitanku i udžbenik za računicu na madjarskom jeziku, nastava je izvodjena na madjarskom jeziku, uz dopunsko objašnjavanje na rusinskom i srpskom, časovi su počinjali i završavali se sa molitvom i zakletvom:

Verujem u jednu večnu, božju istinu

Verujem u vaskrsnuće Madjarske države!

Vlasti su odustale od pokušaja da se nastava u potpunosti izvodi na madjarskom, nije išlo, uzalud su učitelji Hricko i Manojla ponavljajući »czak magyarul, czak magyarul« udarali šibom ne samo po klupama, već i po rukama i ledjima onih koji se nisu dovoljno trudili, naučili smo mi da recitujemo »Talpra a Magyar, hi a haza, it az ido, most vagy soha« »It a Cico, ot a Vico amog meg o kukorico«, naučili smo da pevamo »Erdo erdo erdo, madar szeki kereskedo«, ali nismo znali šta to znači, odustali su i od naredbe da djaci za vreme odmora u dvorištu govore samo madjarski, dvorište puno djaka bez uobičajene graje za vreme velikog odmora je izgledalo stravično, učili smo napamet istoriju Madjarske, počinjalo je sve sa doseljavanjem Madjara u Panonsku niziju, pamtili smo imena Arpad, Atila, Sent Istvan, učili smo nazive domaćih životinja i biljaka, godišnjih doba, dana i meseca, strana sveta na madjarskom, ali nam to ništa nije značilo...

Po ledjima i glavi žestoko su nas udarali i na časovima vojne obuke na koju smo išli jednom nedeljno, »naoružani« drvenim motkama umesto pušaka, postrojili bi nas u odrede prema uzrastu ispred opštinske zgrade i u koloni izveli na kaldrmu zasutu novim makadamom, komandovali bi egy keto egy, balra, jobra, balra, naredjivali futaš, da marširamo i udaramo nogama kao vojnici, a mi bosi od ranog proleća do kasne jeseni, da iz sveg glasa pevamo »Horty Miklos katonaja vogyok, legszeb katonaja« i sve tako do fudbalskog igrališta na kraju sela, a tamo četiri sata vojne obuke – parancz, pihenj, futas, mirno, na mestu voljno, trkom napred marš, lezi, ustaj, trkom oko igrališta, na svaki znak umora ili slabosti sledili bi šamari, udarci žilom-bikačom po ledjima, nogom u tur i opet natrag u stroju sa pesmom do opštine pa voljno do sledećeg puta...

Četrdeset druga je zapamćena i po tome što smo svi u selu, deca naročito dobili po telu neki osip sličan šugi, govorilo se da je to posledica ishrane, umesto na svinjskoj masti koje nije bilo kuvalo se sve na nekom nerafinisanom ulju od suncokreta i repice, cedjenog u primitivnoj uljari u Žablju, kao i po tome što je na kraju sela, iza Devenja počela izgradnja Telepa-naselja od oko tri stotine kuća namenjenih za doseljavanje Madajara, mobilisani su na kuluk svi odrasli muškarci, zidari, tesari na kopanju temelja i zidanju, svako domaćinstvo je sa zapregom moralo da radi jedan dan nedeljno na prevoženju peska i cigala, ciglana Geze Kolinasi je radila danju i noću, naselje je bilo završeno u proleće četrdeset četvrte, na kratko se doselilo par porodica, govorilo se to su pravi Madjari, Čango-Madjari, Sekelji-Madjari iz Erdelja, posle oslobodjenja kuće su podeljenne doseljenicima-kolonistima iz raznih krajeva Jugoslavije, i zaslužnim borcima iz sela.

Četrdeset treća je počela sa nedaćama, u proleće nam je umrla baba Melanija u šezdeset prvoj godini, držala se dok je verovala da su joj ćerka i unuka nekim čudom preživele i odnete u neki logor, leti se zavlačila u najdalji kut bašte, zimi u budžak iza peći i tiho molila za njihov povratak, čuvala je njihovu odeću i stvari koje smo doneli, meni je više pokretom nego rečima pokazala na Vladina dva para cipela i novo novcato odelo boje pečene cigle, uzmi pa sačuvaj dok ne dorasteš, kad je izgubila svaku nadu - pripremila se za smrt, stavila je na stranu odeću za sahranu, uzela čistu posteljinu, ispod jastuka stavila u jedan povez novac za sahranu i nadgrobni spomenik, u drugi uštedjevinu da sinovi podele, po pola da podele i njena četiri i Cilina šest jutara zemlje, legla u krevet, tražila da joj pozovu sveštenika na ispoved i narednog dana umrla...

Zatim su došle velike poplave, vode stare Tise i bare oko sela - Olorija, Mutnjača, Bela bara i sva tri Koća spojile su se sa vodama izlivenog Dunava, ugrozile mnoge domove, poplavile njive, na našim njivama prema Kaću i Budisavi voda duboka do pojasa zadržala se sve do leta četrdeset pete, šaš i trska su izrasli do pojasa, obradjivati se nije moglo, bilo je puna riba, manića i karasa, lovilo se košarama i mrežama, otac i komšija Oros su jednom nedeljno donosili puna kola ribe, uzalud pokušavali da ih prodaju na pijaci u Žablju, selom se širio miris pržene ribe, svinje i mačke su jele sirovu ribu, kerovi nisu hteli, onda je došla naredba da svako domaćinstvo koje ima dve krave ili jednu kravu i jednu junicu preda kravu ili junicu i tako doprinese ratnom naporu, otac je odlučio da zadrži junicu a preda šarulju, ionako je već bila stara, hranio je, četkao i čistio dva tri dana pre nego što ju je odveo, nije mogao da se od nje odvoji, odhranila nas je četvoro, mleka smo imali i kad ničega nije bilo, onda je naišla neka bolest na kokoške i svinje, sve nam je pocrkalo kao i svima u selu, na savet strica Djure kupio sam par zečeva i za kratko vreme imao pun obor gde su nekad bile svinje, svakog dana je bilo zečijeg paprikaša, problem je bio samo ko će ubiti i odrati zeca, ja to nisam mogao ma kako bio gladan...

U jesen četrdeset treće otac je sa grupom već starijih četrdesetogodišnjaka odveden u »munkaše«- na prisilni rad, odlazeći rekao mi je čuvaj konje, pazi na konje, ako ostanemo bez konja gotovi smo, držali su ih par meseci u Madjarskoj, a zatim predali Nemcima koji su ih prebacili negde u severnu Italiju da kopaju rovove i grade bunkere, sa brda smo videli Djenovu, govorio je po povratku krajem četrdeset pete, kudio je Madjare i hvalio Nemce, kod Nemca se znalo reda, znalo se kad se radi i koliko se radi, sledovanje hrane, cigareta i dzeparac smo uredno dobijali do poslednjeg dana, na kraju su nas postrojili i rekli da je rat završen i da smo slobodni, nas trojica djurdjevčana smo lutali severnom Italijom, našli smo se u Milanu i videli obešenog Musolinija i Klaru Petači, našli smo se sa Poljacima, logorašima i pripadnicima Andersenove armije, sa njima smo se lepo sporazumevali svako na svom jeziku, u Andersenovoj armiji su bila dva sina Gabrijel Kostelnika, zvali su nas da sa njima odemo u Englesku, mi smo radije ostali par meseci u američkom sabirnom logoru i vratili se kući krajem četrdeset pete...

Počela je i četrdeset četvrta, u selu se po vestima koje su pristizale a još više po ponašanju vlasti osećalo da se rat približava kraju, u proleće su nemačke snage okupirali Madjarsku i doveli na vlast profašističku stranku Njilaša (»Strelastih krstova«), u logoru za omladinu u Šatora-Vašar-Ujhelju kod Miškolca tom prilikom je nestalo par mladića iz Djurdjeva, iznad sela su svakodnevno letele velike formacije savezničkih aviona – letećih tvrdjava u pravcu Ploeštija i Budimpešte, usput su bombardovali električnu centralu u Novom Sadu, govorilo se da to amerikanci bombarduju svoju električnu centralu, list »Nova Pošta« je zabranjen, zbog toga što je objavio sliku Sigfridove odbramne elinije na obali Lamanša i formaciju engleskih bombardera »Liberatora« u letu iznad Nemačke, selo su napustile porodice notaroša i činovnika svojevremeno upućenih na rad u Djurdjevo, nestali su Gabor Hricko i njegova porodica, nestao je Pistrui Ištvan, kao i naš pomadjareni šogor Štefan, ostavio je iza sebe ženu, sina i ćerku, kod rodjaka u susedna sela i u Novi Sad se sklonilo nekoliko meštana koji su radili kao činovnici-pisari u opštini, ispisivali bonove-tačkice za snabdevanje u Provčijevoj kafani pretvorenoj u pisarnicu, oslobodjenje u selu nije dočekao ni jedini preživeli iz Sokolskog društva, notaroš je ostao u selu sa par činovnika-došljaka, jedva da su se pojavljivali na ulicama, tekuće poslove u opštini je vodio pisar-matičar Boško Babjanski, koji je radio pod svim vlastima od Prvog svetskog rata, u julu i avgustu kroz selo su prolazile dugačke kolone zaprežnih kola sa nemačkim izbeglicama iz Moldavije i Rumunije, početkom septembra kroz selo je prošla desetak kilometara dugačka kolona nemačke vojske, tenkovi, kamioni puni vojnika, topovi, govorilo se da je to motorizovana divizija koja se povlači iz Grčke, zadržali su se jedan dan i jednu noć na drumu izmedju Šajkaša, Djurdjeva i Žablja, strah da će za sobom uništiti selo bio je neopravdan, vojnici-mladići tek poneki stariji veteran pristojno bi se najavili sa »Guten tag, guten tag« pre nego što bi ušli u dvorište da zahvate vodu radi umivanja, madjarski perjari su danju patrolirali na biciklima u grupama od po dvadesetak, noću su se zatvarali u svoju kasarnu u Žablju, u kukurznim poljima oko sela pojavile su se manje grupe mladića naoružanih lovačkim i ponekom vojničkom puškom, to su naši partizani, govorili smo, prepoznali smo medju njima nekoliko mladića iz sela, noću su oni vladali selom, jedne noći su ubili policajce Križanja i Skubana i Skubanovog tek oženjenog sina pekara koji je pokušao da odbrani oca, ubili su našeg pomadjarenog šogora Ivana i fotografa Šandora Kiralja, komšija-partizan ubio je očigledno iz osvete i svadje oko devojke mladog kovača Arvaja, sin farbara Šovša se krio kod nas u štali plašeći se da će ubiti i njega, negde krajem septembra – početkom oktobra žandari-perjari su prestali da patroliraji i jedne noći jednostavno nestali iz Žablja, dan-dva posle toga odnekud iz Banata je stigao odred od pedesetak partizana, mladići i devojke u civilnoj odeći blatnjavi do pojasa sa crvenom petokrakom na kapama i zastavama, naoružani lovačkim i ponekom vojničkom puškom, ušli su u selo pevajući »Bačvanski smo mladi partizani mi volimo svoj rodni kraj«, narod je vikao »živela sloboda«, »živeli partizani«, »živeo drug Staljin«, »živeo Sovjetski Savez«, »smrt fašizmu«, pojavio se i harmonikaš, igralo se kozaračko kolo, priključili su se i naši domaći partizani svi u kožnim kaputima, opasani redenicima, pucalo se u vazduh iz pušaka i pištolja, u pucnjavi je život izgubio mladić upravo proglašen za politkomesara sela...

Tako je završen period madjarske okupacije a počeo period slobode u Djurdjevu, sa svodjenjem računa za zločine iz prethodnog vremena:

-Notaroš i njegov zamenik, svi policajci i domaći Madjari, bilo ih je pet šest-porodica su zatvoreni u školske prostorije koje su korišćene kao sabirni centar za vreme racije, notaroš i njegov zamenik, kao i onaj policajac koji je pustio Vladu Erdelja i Lazara Sazdanića da pobegnu (zapamćen i po tome što je iza slame u dvorištu berbera Djure Hrubenja negde u leto 1943. prebio njegovog kalfu, čini mi se da se zvao Mijatović koji se sa još jednim mladićem prijavio u SS trupe, hoćeš u SS, hoćeš u SS vikao je udarajući ga žilom po glavi i ledjima) posle par nedelja isprebijani i na smrt preplašeni fijakerom su odvezeni na željezničku stanicu u Žabalj i proterani u Madjarsku, desetak domaćih madjara su u prisustvu čitavog sela poubijani jedan po jedan na konjskom groblju pored pripremljene rake, bilo je medju njima i par žena, u jednu je pucano pet-šest puta, nikako nije padala, rodjaci i prijatelji stradalih u raciji su se otimali o puške i tiskali da i oni pucaju, iza ubijenog budaroša i njegove žene su ostala dva maloletna dečaka, primio ih je na staranje i izdržavanje seoski kravar, stanovao je na bikari sa ženom i snom, obojica uvek pijani, dok ih neku godinu kasnije nisu odveli rodjaci iz Madjarske, porodicu – ženu, ćerku i sina cigljaroša Geze Kolimana, označenog kao najvećeg krvoloka niko nije dirao, preselili su se kasnije u Novi Sad, sin je završio fakultet i bio sudija, cigljana se urušila, policajac Viternjakoš je ubijen, njegova porodica i brat su ostavljeni na miru, radili su na vetrenjači sve dok im šezdesetih godina nije nacionalizovana, demontirana i preneta u Karadjordjevo, za Viternjakoša se kasnije govorilo da ne samo da nije bio kriv, već i da je odbeglim mladićima doturao odeću, hranu i obaveštavao ih o potragama za njima, policajci Edelinski i Bobaljčik su preživeli tako što su pobegli preko Tise u Banat, kasnije su uhvaćeni i osudjeni na robiju i prinudni rad u cementari u Beočinu, oslobodjeni koju godinu kasnije ostali su tamo da rade, Bobaljčik je tamo preselio i svoju porodicu, sin Edelinskog, moj vršnjak ostavljen na brizi rodjacima se u medjuvremenu obesio...

U periodu partizanske vlasti bez vlasti koji je trajao desetak dana u opštinskom dvorištu su izložene stvari koje su domaći Madjari razvukli iz domova poubijanih u raciji, na

 jednu stranicu nazad

dalje