Da li je bilo fašizma u Japanu!? Ako je odgovor potvrdan, »kako je došlo do toga da se jedna tako tipična evropska pojava, čiji smo nastanak vezivali za Musolinijevu Italiju i Hitlerovu Nemačku ukoreni i bude prihvaćena u tako različitoj zemlji kakva je bila Japanska imperija, kako se u tako različitim uslovima ispoljavao, kakve je posledice ostavio?« - postavio je daleke 1945. godine pitanje prof. Masao Marujama, «otac političkih nauka u Japanu«, »patolog japanskog društva«, koji se bavio »moralnim i psihološkim zdravljem nacije i britkom reči kao hirurg skalpelom zasecao u stidna (»pudenda«) i bolna mesta izlažući ih na porugu javnosti«.

Postavljati ovo pitanje danas i ovde kod nas može u najmanju ruku izgledati nepotrebnim i neumesnim. Jer, kao što se period na koji se odnosi ovo pitanje (1935-1945), tako i odgovori na njega pripadaju prošlosti. O tome se u svetu i u Japanu govorilo u svoje vreme i reklo, po svoj prilici, sve što je trebalo reći. Razvoj koji je u Japanu usledio posle 1945. i današnje stanje, ostavili su sva pitanja i odgovore o tome tamo gde pripadaju, istoriji. Posmatrano tako, opravdanost postavljanja ovog pitanja i »kopanje« po tudjoj prošlosti moglo bi se naći samo ako se odgovori traže u raspravama japanskh autora »onog vremena«, kad je rašćišćavanje sa zabludama sopstvene prošlosti predstavljalo uslov za otvaranje perspektive razvoja koji je usledio. Ako smo ove rasprave svojevremeno propustili, još ako u nekim aktuelnim kretanjima oko nas, makar i sa malim natezanjem nadjemo sličnosti, možda bi se za postavljanje pitanja »da li je bilo fašizma u Japanu«, moglo naći opravdanje. Utoliko pre, što ćemo se u traženju odgovora oslanjati, malo je reći - uzimaćemo sa obe ruke pod navodnicima i bez navodnika odgovore koje su prof. Masao Marujama i njegovi savremenici davali kad su okolnosti to zahtevale. Uostalom, radi se o Japanu, zemlji za koju nas, kako smo spremni da tvrdimo vezuju prijateljska osećanja i živo interesovanje za njene uspehe u ekonomskom i društvenom razvoju – zašto se onda ne bi, ako ništa drugo, podsetili kako je to bilo u Japanu, kroz kakve je nevolje prolazio japanski narod, dok mu nije krenulo...

Možda sve ovo neće biti dovoljno da se otkloni eventualna sumnja u opravdanost postavljanja ovog pitanja danas i ovde, možda će se i na sve ovo postaviti pitanje: Zašto tek (upravo) sada, pola veka posle »otkrivamo« jednog tako značajnog analitičara društveno-političkih zbivanja u Japanu kakav je prof. Masao Marujama*), kako to da su nam njegovi radovi promakli u vreme kad je delovao u svojoj zemlji i bio aktuelan širom sveta?

Možda bi se i sam prof. Marujama, da je živ iznenadio otkud to da se »pojavljuje« ovde i upravo sada u ovoj našoj situaciji koja nas prisiljava na bavljenje sopstvenim problemima. Možda se i ne bi iznenadio, budući da je u svoje vreme sa akademske distance i ljubopitljivošću skeptičnog analitičara pratio zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije. Interes za Jugoslaviju, naročito posle sukoba sa Staljinom 1948., mogao se prirodno i očekivati od autora ogleda »Kritika destaljinizacije«, verovatno najboljeg što je u svetu napisano o Staljinizmu, i to »odmah, dok je sve još bilo sveže i bolno«, analitičara koji je tako neortodoksno pratio sve pojave oko sebe i daleko od sebe. Možda bi mu na to izvlačenje iz zaborava ovde kod nas ostalo samo da kaže to što je u svoje vreme govorio drugima: Da nije siguran da li su ga razumeli savremenici kojima se u svoje vreme obraćao, kako bi ga onda mogli razumeti, posle toliko godina oni drugi, iz dalekog sveta?

Bilo kako, tačno je da je njegovim savremenicima iz sveta trebalo mnogo vremena da ga shvate i prihvate, a jako malo da ga zaborave. Ali, nije tačno da ga nisu razumeli oni kojima se obraćao u svojoj zemlji. Razumeli su ga u njegovoj zemlji intelektualci (»elita nacije«), pozvani ili samopozvani da svojim sunarodnicima objašnjavaju svet u kojem žive, kao i mladi iz studentskog pokreta koji su u njegovim radovima nalazili »štivo za provetravanje uma«, za razliku od njihovih kineskih drugova koji su u maloj, »Crvenoj knjižici« tražili neopozive istine o svetu koji su želeli menjati (jednima i drugima je bilo zajedničko samo to da su imali svoju »68-mu«).

Savremenici su mu zamerali da je njegovo štivo za strance »nerazumljivo i neprevodljivo«, koliko zbog terminologije koju je sam morao kovati za specifične japanske pojave u uslovima nepostojanja društvenih nauka u klasičnom evropskom smislu Japana tog vremena, toliko i zbog dugačke - »tevtonske rečenice«, duže od Hegelove na čijim je tekstovima u ranoj mladosti, tridesetih godina prošlog veka učio dijalektiku i metodologiju »spoznavanja mogućnosti spekulativnog Uma«. Ali, ova teškoća je ipak prebrodjena i već 60-tih godina, moramo opet reći prošlog veka - svet je imao njegove radove u prevodu »na čisti engleski jezik«.

Što se nas tiče, najbolje bi bilo kada bi se pokazalo da nam delo prof. Marujame nije promaklo i da ovo što sledi predstavlja samo »brisanje prašine« i vodi tome da ga neko, bolje i svestranije »iskopa« iz svog ili tudjeg sećanja...

A sada, evo pokušaja da se odgovor na pitanje »Da li je bilo fašizma u Japanu« koje je postavio prof. Marujama objasni njim samim i situira ne samo u njegovo, već i u ovo naše vreme.

U vreme nevidjenog psihološkog šoka i dezorijentacije posle poraza u Drugom svetskom ratu 1945., prvog poraza i okupacije u dve hiljade godina dugoj istoriji Japana, prof. Marujama je, kao i većina intelektualaca njegove generacije, opterećen više kolektivnim nego individualnim osećanjem krivice, ovo drugo će doći kasnije i biti praćeno ispitivanjem savesti i željom da se stvari promene, postavio za japanska shvatanja onog vremena neuobičajeno jasno i glasno pitanje: »...Koji je to bio ideološki faktor i šta je to tako dugo držalo japanski narod podjarmljenim i na kraju ga odvelo u rat protiv »ostatka sveta« ? Šta se to desilo sa Japanom, sa japanskim narodom, sa nama – elitom nacije, koji su nas to razlozi, koji motivi i ciljevi odveli u agresiju nevidjenih razmera i doveli do toga da počinimo toliko zla sebi i drugima? Da li je moralo tako, gde smo bili mi, intelektualna elita nacije kad je sve to raslo pred našim očima da to zaustavimo? Kako je bilo moguće da mi, intelektualci, obrazovani od vremena Meidji-restoracije u duhu zapadne kulture, po načinu mišljenja i shvatanjima bliže evropskim nego azijskim idejama, tako spremno i tako sramno prihvatimo politiku despotizma i rata i da se tako mlako odupiremo nacionalizmu i militarizmu?...«

Odgovore na ova i druga pitanja sa kojima se suočavalo japansko društvo onog vremena prof. Marujama je dao u svojim raspravama, čiji naslovi i sadržina govore ubedljivo o njihovoj univerzalnosti i aktuelnosti, te za dileme iznete na početku ovog teksta jedva da ima mesta.

U razvoju društvenih nauka u »Modernom (Meidji) Japanu« 1866-1926., preovladavala je škola zasnovana na shvatanjima nemačko-pruske nauke o državi, preuzeta »u paketu« sa mnogim drugim dostignućima »razvijene Evrope« od koje je Japan »učio« u nastojanju da se prilagodi svetu i očuva nezavisnost. U prilagodjavanju evropskih dostignuća japanskim uslovima, ova škola je evoluirala u pravcu klasičnog evropskog liberalizma, da bi se krajem druge decenije 20-tog veka u uslovima sve većeg zaokreta u pravcu apsolutizma u unutrašnjem razvoju – ugasila. Ugasila se, kako je rekao prof. Marujama, »pre nego što je rekla svoju reč o stvarnosti oko sebe«.

Paralelno sa ovom nemačko-pruskom školom, od kraja 19. veka razvijala se i marksistička škola »gledanja na svet«. Ova »škola« je, ma kako to izgledalo čudno u svetlosti unutrašnjih kretanja u Japanu tog vremena, za kratko vreme ostvarila preovladavajući uticaj u društvenim naukama, u istorijskoj pre svega.

U Japanu i danas postoji saglasnost oko toga da su u periodu izmedju 1920. i 1930., naučni radovi iz istorije japanskog naroda dolazili samo iz krugova marksistički orijentisanih istraživača. Sve ostalo, predstavljalo je samo interpretaciju legendarne prošlosti u funkciji tekućih političkih potreba. Ali, ne samo istoričari, već i ekonomisti, sociolozi, politikolozi i intelektualci šireg interesovanja tražili su i nalazili u marksizmu »orudje za izučavanje modernog, kapitalističkog Japana tog vremena«.

Za razliku od nemačko-pruske, marksistička škola je pokazala više sposobnosti za preživljavanje u nepovoljnim uslovima. Proterana iz političkog i javnog života, sklonila se u akademske i naučne institucije, dostupne, inače, samo najvišim društvenim slojevima u čiju se lojalnost »nacionalnoj stvari« nije moglo sumnjati. Režim, ma kakav bio, ostavljao je izvesnog prostora za »akademsko upražnjavanje« marksizma, rukovodeći se logikom da »ne smeta, sve dok se u praksi ne potvrdjuje«.

Posle kapitulacije 1945., uticaj marksističke škole ponovo se javio u društvenim naukama, kao i u javnom i političkom životu, ovog puta sa novom snagom i vitalnošću, jer je izgledalo da su se predratne analize japanskog društva i predvidjanja zasnovana na ovom pistupu potvrdila u nedavnoj prošlosti. Brojni istoričari, politikolozi, ekonomisti i dr., i danas zasnivaju svoj pristup na marksističkoj metodologiji i deklarišu se kao »realisti«, ako već ne i kao »marksisti«, odbijajući pri tome svaku pripadnost i delovanje u okvirima postojećih partija i grupacija. Oni kao da slede put na kojem je toliko insistirao prof. Marujama, zadržavajući za sebe pravo da »oslobodjeni od dnevnih političkih ciljeva« sa podjednakom kritičnošću daju sudove o stvarnosti oko sebe.

Na tom »nemačko-pruskom« talasu koji je evoluirao u pravcu klasičnog evropskog liberalizma i »ugasio se pre nego što je izrekao istinu o svetu oko sebe«, i marksističkom koji je zadobijao pozicije u društvenim naukama, početkom treće decenije 20. veka javio se i Masao Marujama. Formiran na klasičnoj evropskoj političkoj misli 19. veka pod uticajem svog oca, političkog komentatora, koji je stekao glas i afirmisao se kao nosilac evropskog pozitivizma u Japanu tog vremena, veoma mlad, u skladu sa tradicijom nasledjivanja porodičnog mesta u društvu, dobio je mesto predavača na prestižnom »Carskom« Tokio univerzitetu (Tokyo Daigaku), gde su predstavnici viših društvenih slojeva pripremani za preuzimanje odgovornosti u društvu. Tamo se prof. Marujama »u okvirima tolerisane slobodumnosti« isticao svojim originalnim pristupom proučavanju društvenih pojava i napisao nekoliko radova, medju kojima je ostala neprevazidjena »Intelektualna istorija Tokugava perioda, 1603-1866«.

Na pitanja, postavljana kasnije, »gde se nalazi«, praćena povremenim optužbama da je »marksista«, prof. Marujama je odgovarao da pripada »evropskoj klasičnoj političkoj misli« i da se »najbolje oseća izmedju nemačkog istoricizma i engleskog empirizma«, ali sve u svemu - da »istrajava na pozicijama nezavisnog levičara koji veruje u progres ljudske misli«.

Uticaj Hegela na »mladog« prof. Marujamu je bio očigledan, što se videlo već iz njegovog rada o Intelektualnoj istoriji Tokugava perioda. Uticao je na njega i Marks sa svojom metodologijom i teorijom društvenog razvitka. »Objasnio nam je suštinu kapitalizma«, govorio je za Marksa, »dao nam je terminologiju, što nam je izgledalo kao dar božiji, kao ključ koji nam je nedostajao u nastojanjima da otkrijemo suštinu društva u kojem smo živeli«.

Od Marksa se branio »urodjenim skepticizmom prema svim velikim, zatvorenim teorijama, sistemima i dogmama«, odbijajući da prihvati objektivnost teoretskog sistema stavljenog u funkciju odredjenih političkih ciljeva. Govorio je da ne kritikuje marksistički pogled, već da samo njegove postavke stavlja »u rastvor univerzalne istine potvrdjene u praksi istorijskog razvitka«. »Ako ga već kritikujem«, govorio je, »ne činim to sa nekog ideološkog, već sa naučnog, moram čak reći sa simpatijama – sa epistemološkog stanovišta«...

U raspravi »Kritika destaljinizacije« (1956.), preporučivao je marksizmu da se »oslobodi sveobuhvatne ortodoksnosti i pretenzija na konačnu istinu«, što bi omogućilo da se bolje vidi istina koju sadrži. »Ma kako to izgledalo paradoksalno, ako bi marksizam sam ograničio svoje pretenzije na univerzalnost, bolje bi se videla istina koju je izrekao«.

Branio se od marksizma i verovanjem, kako je govorio »u snagu ideje u razvoju ljudske misli« i u »moć Uma«, što je moglo značiti priklanjanje Hegelu, da se i od njega nije ogradjivao, posebno kad se radilo o Hegelovoj »glorifikaciji države, kao ovaploćenju moralnosti«. »Država sama po sebi«, govorio je prof. Marujama »niti je dobra niti loša, niti moralna niti nemoralna, država je takva kakvom je čine njeni gradjani, ali ma kakva bila – ne zaslužuje da bude glorifikovana«.

Prof. Marujama se javljao sa svojim radovima i pre 1941., ali je najveći deo njegovog opusa nastao izmedju 1945. i 1960., u periodu »ispitivanja savesti« i zasnivanja političkih i društvenih nauka u Japanu. U uslovima »nevidjenih akademskih sloboda i dezorijentacije društva« prvih posleratnih godina okupiranog Japana, kada je nastavio svoju univerzitetsku karijeru na Tokio-univerzitetu prekinutu ratom (služio je kao pešadinac-redov u Koreji, da bi se 1945. našao u Hirošimi na tri kilometra od centra eksplozije »nuklearne naprave«), bilo je moguće govoriti o svemu, »ograničenja su proizlazila samo iz nedostaka hrabrosti i iskrenosti i iz nepoznavanja metodologije i terminologije društvenih nauka uopšte, nauke o politici posebno«.

Tvrdio je da »Nauke o politici« (»Political Science«) u Japanu zapravo i nije bilo. Ono što se tako nazivalo nije stiglo do toga da postane »nauka o realnosti«, što je, prema njemu, »suština političkih i društvenih nauka«, jer je ostala u okvirima i na nivou propagande i apologetike. Takva kakva je bila, nije mogla da pronadje ni svoje teoretske okvire, ni metodologiju sa kojom bi se služila kao orudjem za analizu političke stvarnosti. Drugim rečima, bila je u službi državne politike, odvojena od stvarnosti i svodila se na »prazno filozofsko teoretisanje ili formalističko argumentisanje u funkciji dnevne politike«.

Ako je Politika »sredstvo za rešavanje problema«, onda Politička nauka treba da bude »Nauka o sredstvima«, argumentisao je prof. Marujama, pri čemu se vrednosne ocene tih sredstava ne mogu dati niti prihvatiti unapred, prema subjektivnom opredeljenju ili postavkama bilo kog idejnog sistema, već samo posle objektivne analize njihovog učinka i posledica.

»Iluzorno je misliti da se društvene nauke, posebno Nauka o politici mogu negovati u društvu bez gradjanskih sloboda«, argumentisao je prof. Marujama, »ali isto tako i verovati da u društvu, ma kakvo ono bilo – demokratsko ili totalitarno može postojati nešto samo po sebi »dobro« ili »loše«. Stvari, pojave i ljude koji ih tumače moramo sagledavati sa stanovišta njihovog potencijala za donošenje promena. Pri tome, promene čak i kad ih njihovi nosioci nazivaju progresivnim i revolucionarnim, mogu da budu – retrogradne i reakcionarne, mogu predstavljati težnju da se »kazaljke na časovniku vrate natrag«.

Argumenti »kapitalizam protiv socijalizma«, »demokratija protiv diktature« i obratno – ništa ne znače ako su svedeni na područje ideologije, jer se u prirodnom spoju suprotnosti logika »komunizma« i logika »antikomunizma« svode na isto, na apsolutnu negaciju ili na apsolutnu glorifikaciju »našeg opredeljenja«. Jednako kao što ništa ne znače, ma kako izgledale privlačne i parole o nacionalnoj nezavisnosti, ravnopravnosti, demokratiji, ljudskim i gradjanskim pravima i slobodama, itd., ako ih posmatramo odvojeno od interesa i ciljeva grupa koje ih izvikuju. Da bi otkrili koliko su one stvarno »demokratske« ili »reakcionarne« moramo pronaći politički kontekst u kojem su lansirane i otkriti njihovu povezanost sa nastojanjima odredjene političke grupe da se razvoj dogadjaja usmeri u pravcu njihovih specifičnih interesa.

Na kraju, i sam istraživač mora prihvatiti da su »sve političke spekulacije, uključujući i njegove, ograničene odredjenim interesima«, budući da u političkom svetu nema neutralnosti - čak i neutralna pozicija predstavlja političko angažovanje. Hteli ili ne, rezultatima svojih istraživanja delujemo na uobličavanje dogadjaja. Ono na čemu istraživač društvenih zbivanja mora nastojati, medjutim, jeste da beži od »prvobitnog greha«, tj. da se ne vezuje ni za jednu ideologiju i da izbegava sve zamke subjektivnosti. To je i jedini način da se izbegne svodjenje na ulogu »političkog ljudoždera« koji sve unapred podredjuje željenom cilju.

Od Političke nauke, prof. Marujama je zahtevao da bude »ažurna«, što znači da mora odmah reagovati na stvarnost oko sebe. »Vremenska distanca, šta znači vremenska distanca«, pitao se prof. Marujama, »danas vam ni Jezuiti neće protivrečiti kad govorite istinu o Katoličkoj crkvi u srednjem veku, o inkviziciji, tiraniji i korpuciji Papstva, masakrima Vartolomejske noći, itd., ali probajte reći nešto o delovanju crkve danas«...

Priznavao je, medjutim, da nije lako voditi »akademske debate« o dogadjajima u kojima smo učesnici, kojima smo »psihološki opčinjeni«, zaslepljeni i skloni da u zavisnosti od svog stanovišta naglašavamo jedno ili drugo, od najbeznačajnijeg što nam ide u prilog nastojimo praviti kapital, i obratno. Sa razvojem dogadjaja ide i proces našeg uključivanja u njih, pasivnog i nesvesnog ako već ne i aktivnog i svesnog, čime se stvara »magnetni talas« oko nas, vrtlog koji nas apsorbuje, hteli mi to ili ne. Što je unutrašnja i spoljna situacija oko nas više napeta, sve su vatrenije debate i ekstremniji stavovi koje smo spremni da prihvatimo. Psihološka atmosfera generirana zaoštravanjem političke i ekonomske situacije dobija na odredjenoj tački sopstvenu auto-propulziju. Čak i kad se objektivni uslovi promene, model razmišljanja i ponašanja ostaje dugo nepromenjen, a staro ima prednost u odnosu na novo: U starom se lakše može naći oslonac i pribežište. Stari, oboreni sistem dugo ima prednost u odnosu na novi u tome što može da mobiliše tradicionalne vrednosti i simbole i delovati u novom kao društvena, ako već ne i kao politička snaga – reformisana ili zabranjivana, najviše izgleda na uspeh ima ako je zabranjivana. »Rušenjem starog, novi sistem stvara sebi izglede na opstanak, ali ako sruši i državu, ili što je još gore - ako sve sruši i odbaci a sačuva samo prošlost, tada nema izgleda za budućnost«.

njegovim zabludama u ogledu »Logika i psihologija (japanskog) ultranacionalizma« (1946.), prof. Marujama je šokirao japansku javnost, i posle svega nespremnu da čuje istinu o sebi.

Na pitanje »koji je to bio ideološki faktor i šta nas je tako dugo držalo podjarmljenim i na kraju nas odvelo u rat protiv »ostatka sveta«, i gde smo bili mi, intelektualna elita kad je to raslo pred našim očima», prof. Marujama je odmah dao i odgovor: Bio je to nacionalizam koji je u svoju nevidljivu mrežu upleo japanski narod, usmerio njegovo ponašanje u jednom posebnom pravcu, učinio da se izbriše razlika izmedju dobra i zla, izmedju ličnog i javnog, privatnog i državnog, učinio da se pitanja savesti i moralnosti i drugih ličnih uverenja, kao i pitanja nauke, obrazovanja, umetnosti i estetskih kriterijuma posmatraju kao deo nacionalnih vrednosti, kao deo nacionalnog bića neraskidivo povezani sa »nacionalnim interesima«.

»Naši nacionalni interesi«, »Mi smo Japanci«, »Ja sam 100% Japanac« - bili su argumenti pred kojima je sve padalo, »sa njima smo pravdali sve zločine koje smo počinili kako protiv svog sopstvenog naroda, tako i protiv naroda širom Azije...«

»Nacionalizam, ekstremni nacionalizam, ultranacionalizam je doveo da bude prihvatljivo samo ono što je »nacionalno« i služi nacionalnim interesima koje su definisali i tumačili samozvani patrioti, do toga da se čovek, gradjanin i privatne stvari ne mogu iskazivati svojom pravom prirodom, već se moraju identifikovati sa nacionalnim interesima, a završilo se izjednačavanjem privatnih interesa sa nacionalnim. Iz nacionalizma je izrasla logika prema kojoj se svako delovanje prosudjuje moralnim ili nemoralnim, dobrim ili lošim, korisnim ili nekorisnim, dozvoljenim ili nedozvoljenim sa stanovišta interesa Naciona. A te interese su definisali samozvani patrioti koji su monopolisali nacionalne simbole i uz pomoć uličnih bukača disciplinovali narod. Ni jednu akciju jedinke i nacije unutar ili izvan sopstvenih granica nije bilo moguće prosudjivati moralnim ili zakonskim normama koje bi bile važnije od interesa Naciona. Nacionalizam je učinio da se nikad nije mogla povesti diskusija o nacionalnim interesima, niti da se objektivno prosudjuje o delovanju protagonista nacionalnih interesa. Patološke pojave do kojih je u takvoj situaciji moralo prirodno doći identifikovale su se sa despotizmom i militarizmom i ispoljile u seriji osvajačkih ratova ...«

Metodologijom analiziranja uloge i odgovornosti političkih institucija za stanje u društvu, prof. Marujama je ostvario veliki uticaj na intelektualne krugove, posebno na mlade i studente, usmeravajući ih na zauzimanje stava u odnosu na još »živu ranu«. Otvarao je puteve novom poletu istraživanja japanskog društva zasnovanom na objektivnom, naučnom prilazu, pri čemu ni jedna institucija nije ostala zaobidjena.

Ostavljajući po strani pitanje metodologije, ostaje činjenica da je prof. Marujama analizirao političku scenu Japana ne sa stanovišta državnog uredjenja, govorio je da ga to u krajnjem najmanje interesuje, jer se u tom pogledu ništa nije menjalo (»onako kako je bilo 1912., tako je bilo 1922., 1932. i 1942., a tako je ostalo i posle 1945.«), već sa stanovišta posledica delovanja legalnih institucija i društvenih odnosa nepolitičkog karaktera. U taj krug je ubrajao sve društvene institucije i odnose zasnovane na njima - od porodice kao osnovne društvene i državne ćelije (»Despotizam u društvu je izvirao iz porodičnih odnosa«, iz shvatanja da smo »svi mi jedna velika porodica«, »deca Japana, podanici našeg vladara«), preko kulturnih, gradjanskih i radničkih organizacija, sportskih, vojnih i drugih grupa formalnog i neformalnog karaktera, sve do samog do tada nedodirljivog »izvorišta vlasti« (institucije cara).

Istraživao je sa najvećom pažnjom delovanje i značaj neformalnih grupa u zvaničnim institucijama, kao i delovanje ilegalnih i poluilegalnih zavereničkih i paravojnih »patriotskih grupa«, otkrivajući činjenicu da su psihološkim i fizičkim pritiskom i terorom na ulicama stavljali i zvaničnu politiku pred svršeni čin.

Nije se, dakle, prof. Marujama bavio pitanjem klasa i klasne borbe, niti ekonomskom i društvenom osnovom i karakterom japanske države. Govorio je da tu osnovu ma kakva bila uzima kao »objektivnu stvarnost« koja svojim dejstvom predodredjuje prirodu društva, ali da »ostatak posla« obavljaju ljudi delujući u sistemu odnosa koje uspostavljaju izmedju sebe, a to je bilo ono što ga je najviše preokupiralo.

Bavio se prirodom japanskog društva u najširem smislu, njegovim kulturnim i drugim nasledjem, shvatanjima jedinke u društvu i društva u svetu, osećanjima i načinom ispoljavanja nacionalnog identiteta pre svega. Bavio se pitanjima odnosa iz svakodnevnog života, položajem čoveka u porodici, modelom porodičnih i iz njih izvedenih društvenih odnosa. Bavio se prirodnim - svesnim i podsvesnim misaonim procesima u osnovi društva i njegovoj intelektualnoj eliti, njihovim shvatanjem sveta, vrednosti i morala. Sve je to, kako je u svojim radovima uverljivo dokazivao konkretnim primerima našlo svoj izraz u ponašanju društva i odlučujuće uticalo na političke procese i državnu politiku.

Pokretačke motive, naročito vladajuće elite tražio je i nalazio više u ovoj neformalnoj sferi nego u sferi definisanoj državno-pravnim poretkom, izvodeći zaključak da se i iz najbolje definisanog državno-pravnog sistema mogu iznedriti deformacije kakvim se on bavio kao »patolog japanskog društva«.

dalje

РУСНАЦИ НА ИНТЕРНЕТУ  ФОРУМ CYBER RUTHENIA   CYBER ART  DOWNLOAD RUSYN FONT  АРХИВА  ПОЧАТНИ БОК